Arhitekta Aleksandar Lilić: Ono što arhitekti često znaju da stave u drugi plan je odnos njihovog objekta prema okruženju

Arhitekta je kreator prostora u kome žive, rade i borave ljudi, te se prema njima mora odnositi sa dužnim poštovanjem, bez obzira na to ko plaća njegov rad.

Veoma velik portfolio radova, strastvena i jasna slika o arhitekturi, kao i pogled na digitalizaciju tema je našeg razgovora sa arhitektom Aleksandom Lilićem, voditeljem i osnivačem banjalučkog arhitektonskog biroa Grad project.

 Aleksandar Lilić, arhitekta

Rođen u Kruševcu, 1967 godine, gde je završio osnovnu i srednju školu. Arhitektonski fakultet u Beogradu je završio 1992. godine i od tad se intenzivno bavi projektovanjem, urbanističkim i prostornim planiranjem. Profesionalnu karijeru je započeo još u toku studija u arhitektonskom birou “Novi Beograd”, da bi je nakon studija nastavio u biroima “Beograd project” i “Srbija project biro”, renomiranog beogradskog arhitekte Đorđa Bobića. Kratko vrijeme je radio kao stručni konsultant za firmu “Arhitektura i urbanizam” iz Beograda, da bi već 1996 godine započeo sopstvenu privatnu praksu. Životne (ne)prilike ga 1999-e godine dovode do Banjaluke, gdje sa suprugom i koleginicom Spomenkom Lilić osniva Biro za projektovanje i inženjering “GRAD project”, na čijem čelu se i danas nalazi. Pored toga, osnivač je firme “Serbia project biro” u Beogradu, kao i firme “Grad project biro” u Sloveniji.

Autor je više desetina poslovnih, individualnih i kolektivnih stambenih i stambeno-poslovnih objekata u BiH i Srbiji, bio je autor i odgovorni planer za preko 20 urbanističkih i regulacionih planova, kao i urbanističkih projekata širom BiH. Idejni je tvorac sistema prefabrikovane gradnje individualnih stambenih objekata “ModulHouses”. Uža specijalnost mu je urbanistički i investicioni konsalting u građevinarstvu kojim se intenzivno bavi već više od 10 godina. Bio je i u ulozi investitora ili suinvestitora na četiri stambeno-poslovna objekta u Banjaluci i Beogradu. Oženjen je i otac dvoje djece. Živi i radi u Banjaluci.

Intervju: Aleksandar Lilić, “Grad projekt” d.o.o.

  1. Zašto arhitektura kao životni poziv?

Odgovor na ovo pitanje sigurno leži negde duboko u podsvesti, karakteru ili nečemu trećem što nije vidljivo golim okom. Ono što mi je, nakon godina bavljenja ovim pozivom, jasno i dokučivo je ljubav prema gradu, prema prostoru u kome žive ljudi sa svim svojim vrlinama, manama, potrebama, htenjima, promenama kroz koje, svesno ili nesvesno, prolaze i želja da taj prostor učinim lepšim i boljim. Dinamika kojom se odvijaju promene u društvu, a samim tim i u prostoru u kome ljudi žive, rade i borave, kao i dinamika kojom se odvijaju promene u tehnologiji, kulturi i umetnosti, odgovaraju mom nemirnom karakteru, zbog čega mi je svaki novi projekat iznova uzbudljiv i izazovan i budi u meni onu dečačku potrebu za stvaranjem, za slaganjem novih kockica. Arhitektonska dela, ma koliko se na prvi pogled činila statičnim, predstavljaju zapravo samo jedan trenutni zapis ili trag autora na jednom veoma dinamičnom misaonom putu kroz ljudske i društvene promene, a svaki naredni projekat ponovno preispitivanje odnosa i relacija između čoveka i sredine kojoj pripada. Zato je arhitektura za mene ne samo poziv kojim se bavim, već i život koji živim.

  1. Digitalizacija projektovanja, smatrate li da je imperativ prilagođavanje situaciji, te da li koristite BIM tehnologiju u birou?

Pripadam onoj generaciji koja je svoj radni vek počela sa olovkom, flomasterom i rapidografima i za mene je to i dalje veoma važan “alat” sa kojim pravim prvi kontakt sa belim pelirom na svakom novom projektu. Digitalizaciju u projektovanju sam od samog početka s radošću prihvatio, ali je i doživljavao kao novi alat, novo oruđe za rad. Pojava BIM tehnologije je drastično unapredila to “oruđe” za rad, otvorila nove mogućnosti, značajno olakšala tehnički deo posla, ali tu promenu ni tada, kada smo prelazili sa rapidografa na računar, kao ni sada, ne smatram “ključnom” u procesu projektovanja. Projektovanje nije ni Autocad, ni Revit, ni Archicad. Projektovanje je misaoni i stvaralački proces, a ideja koja nastaje iz tog procesa se može materijalizovati i predstaviti na razne načine koji ne moraju nužno biti digitalni. BIM tehnologija donosi revoluciju u tehnički deo procesa, povezuje direktne učesnike u projektovanju, kako međusobno, tako i eksterno, sa proizvođačima materijala, opreme, nameštaja i sl. i pruža neverovatne mogućnosti daljeg planiranja i prorgamiranja samog procesa gradnje. No i pored svih tih prednosti koje pruža BIM tehnologija, mi smo tek na početku njihove primene, pre svega zbog ozbiljnog nedostatka vremena da se time ozbiljnije pozabavimo.

  1. Da li izradu faznih dijelova projekta kao što je projekat konstrukcije, elektroinstalacija i slično imate unutar tima, ili imate spoljne saradnike, kako postižete kompromis u digitalizaciji, obzirom da “građevinci i mašinci” sporije usvajaju nove tehnologije za projektovanje?

Ne bih se složio sa konstatacijom da kolege građevinci ili mašinci sporije usvajaju nove tehnologije. Oni su često čak i “praktičniji” u poslu od nas arhitekata i ne sumnjam da kada bi im se postavio “uslov” da pređu na BIM standard, da bi veoma brzo odgovorili tom izazovu. Problem je uglavnom u arhitektima koji boluju od hroničnog nedostatka vremena, pokušavajući da odgovore na nerealne zahteve investitora da projekti budu gotovi juče i za što manje para.

U poređenju sa drugim evropskim zemljama u kojima je BIM tehnologija već u primeni u većini biroa, kod nas je veoma malo zastupljena, što je, po meni, u direktnoj vezi sa veoma niskom cenom naših usluga u poređenju sa ostalim evropskim zemljama, u kojoj nema “prostora” ni vremena za značajniji tehnološki razvoj i stručno usavršavanje.

  1. Na koje projekte ste posebno ponosni, a koji su realizovani ili su trenutno u procesu realizacije?

Subjektivno gledano, na većinu svojih projekata sam ponosan, jer sam potpuno svestan činjenice gde su i u kakvim okolnostima nastajali. Ono što se, nakon ovoliko godina bavljanja arhitekturom, potvrđuje kao aksiom je da najbolji projekti nastaju sinergijom znanja i veštine projektanta i želje i sposobnosti investitora da projekat sagleda dalje i šire od običnog, pukog i nametnutog troška. U poslednjih nekoliko godina sam zaista imao sreće da sarađujem sa nekoliko takvih investitora, tako da su se iz tog odnosa razvili i projekti na koje smo ponosni, nadam se, i oni i ja. S tim u vezi, izdvojio bih projekte stambeno-poslovnih objekata “Casa Mia” i “Casa Sofia” koji se trenutno grade u Banjaluci, a nastali su iz veoma dobre saradnje sa jednom od najboljih građevinskih firmi u Repulbici Srpskoj – “Aragosta invest”. Posebno mesto u mom opusu ima i Aparthotel “Poljice” koji se trenutno gradi na Jahorini, a koji je nastao u saradnji sa firmom “Drvoprodex” iz Banjaluke, jednim od najvećih proizvođača drvenih podnih obloga na prostorima bivše Jugoslavije, a koja se na ovom objektu prvi put pojavljuje u ulozi investitora, sa velikim “i”. Pored navedenih, ima i nekoliko projekata iz ranijih godina na koje sam ponosan, poput salona nameštaja “Unicoop home”, u naselju Trn, u Laktašima, hotela “Tesla” i hotela “IN” u Banjaluci, zgrade pozorišta i nove gradske tržnice u Istočnom Novom Sarajevu, poslovno-stambenog kompleksa sa hotelom “Zepter” u Kozarskoj Dubici, stambeno-poslovnih objekata “Aleksandrija” i “Venera” u Banjaluci itd…

  1. Etika u arhitekturi je za Vas?

Etika je, po definiciji, filozofija morala, a moral je jedan od oblika ispoljavanja društvene svesti. Moral je, u arhitekturi, kao jednom od oblika ljudskog delovanja, neodvojivo vezan za moral u društvu, za norme, običaje i standarde koje društvo u celini zastupa ili prihvata. Na moral ili etiku u arhitekturi, a posebno u urbanizmu, kao uostalom i u svim ostalim značajnim segmentima ljudskog delovanja kod nas, veliki uticaj imaju novac i politika. Sa ovim problemom, prepušteni čarima tzv. neoliberalnog kapitaliza koji nam se uvukao u pore, a da toga praktično nismo ni bili svesni, se suočavamo već duži niz godina i to stanje često rezultira nekvalitetnim i nefunkcionalnim objektima, zapuštenim i neuređenim javnim ili zajedničkim prostorima itd. Ono što je po meni najozbiljniji problem, a na koji skoro niko ne obraća pažnju, je loš odnos nemoralnih ljudi prema javnom prostoru, kao ograničenom resursu. Troši se i komada nemilice, bez valjanih ideja, uglavnom uz “podršku” donosioca političkih odluka. To ostavlja dubok i dugotrajan trag na morfologiju građenih sredina i direktno utiče na kvalitet života kako sadašnjih stanovnika, tako i njihovih naslednika, odnosno budućih generacija.

Sa mog aspekta, moralne vrednosti u arhitekturi moraju biti univerzalne. Arhitekta je kreator prostora u kome žive, rade i borave ljudi, te se prema njima mora odnositi sa dužnim poštovanjem, bez obzira na to ko plaća njegov rad. Pored toga, ono što arhitekti često znaju da stave u drugi plan je odnos njihovog objekta prema okruženju. Arhitekt sa moralom mora uvek da ima svest o “višeslojnosti” svog dela, o jednakoj važnosti funkcije, estetike i tehnologije, ali i o ekonomskom, socijalnom i psihološkom uticaju izgrađenog objekta na ljude, prostor i društvo u celini.

  1. Kako Vaš ured vidite u budućnosti?

Već nekoliko godina unazad, trudim se da razvijem neku regionalnu priču, sa “ekpoziturama” u Srbiji i Sloveniji. Smatram da je okvir lokalnog delovanja preuzak za kvalitetnu i dobru arhitekturu kojoj težim, tako da se nadam da ću uspeti da realizujem taj svoj plan. Hronični nedostatak vremena koji sam ranije naveo, ali i iznenađujuće mali broj mladih ljudi i saradnika koji su spremni da preuzmu odgovornost za posao koji rade me u tome dosta koče, ali od te vizije i plana neću odustati tako lako.

  1. S obzirom na zavidan portofolio, planirate li širiti ideje i vizije na mlađe generacije u obliku edukacije, online predavanja i slično?

Gorenavedeni problem nedostatka mladih ljudi, spremnih da preuzmu odgovornost za posao koji rade me je pre par godina i naveo na ideju da napravim poseban i vrlo praktičan kurs koji bi bio namenjen upravo svršenim studentima arhitekture i građevine. Glavni problem njihove nespremnosti o kojoj pričam je u funkcionalno neupotrebljivom znanju koje dobijaju na akademskom nivou. Institucije koje se bave visokim obrazovanjem, makar u RS, nemaju ni kapaciteta, ni snage da se bave “trivijalnim” stvarima poput tehnike izrade projekata, procesa i tehnologije građenja, građevinskih konstrukcija, materijala i sl. Kada tako akademski obrazovanog inženjera pustite u “stvaran” svet, on se realno, pre ili kasnije, mora suočiti sa realnošću da o tim praktičnim stvarima vrlo malo zna i to ga dovodi do velike nesigurnosti u poslu. S obzirom na iskustvo koje imam u praktičnom radu, planiram da ga, na specijalizovanom kursu koga sam osmislio, pokušam preneti na mlađe kolege i da im na taj način približim taj “stvarni svet” koji ih čeka izvan toplih zidova fakulteta.

  1. Na Vašim objektima upečatljive fasade i interakcija sa okolinom, koji objekat biste istakli kao jedan od primjera sklada materijalizacije, vizuelnog identiteta i percepcije prema okolišu?

Ako pod “okolišem” mislimo na prirodu, realno je malo objekata koje sam projektovao u prirodi… No, na svakom projektu se trudim da objekat koji radim, na određeni način, korespondira sa sredinom u kojoj se nalazi, ali i da ima neki moj prepoznatljiv “pečat”. Od objekata u prirodi, svakako bih izdvojio Aparthotel “Poljice” koji se gradi na Jahorini, gde je poseban izazov bio osmisliti objekat na realno uskoj parceli, na samom kontaktu građene sredine sa jedne i prirodne sredine sa druge strane. Zaista je bilo puno dilema i preispitivanja, da bi se na kraju dobio rezultat kojim smo svi zadovoljni. Da smo uradili dobru stvar pokazalo se tek u poslednjoj fazi projektovanja, kada smo model objekta, fotomontažom, uklopili na realni teren. Iskreno se nadam da niko neće poseći prelepu borovu šumu koja se nalazi iza objekta i koja čini idealnu pozadinu iz koje objekat “izvire”. Bez nje objekat ne bi bio to što treba da bude.

  1. Možete li nam nešto više reći o projektu Aparthotel “Poljice”, koji je trenutno aktuelan?

Pored tog objekta na Jahorini, aktuelna su trenutno još četiri objekta u Banjaluci, ali je Aparthotel “Poljice” očigledno privukao najveću pažnju. To je objekat sa 36 moderno dizajniranih, “smart” apartmana, restoranom na dva nivoa, recepcijom u suterenu i zajedničkom skijašnicom. Ono što je zanimljivo u konceptu je da investitor ima nameru da ponudi kupcima i mogućnost kompletnog opremanja apartmana, po najvišim standardima za takvu vrstu objekta, kao i operativni menadžment 24/7/365. Pored dizajna objekta koji je, nadam se, prepoznatljiv, investitor je poverio dizajn enterijera arhitektici Spomenki Lilić, te se zajedničkim naporima došlo do faze da se, paralelno sa izradom konstrukcije objekta na terenu, već radi i prototip nameštaja i opreme apartmana i vrši konačni odabir završnih materijala, što je zaista prava retkost u našim uslovima i za naše prilike.

  1. Da li imate neku poruku za naše čitaoce?

Nadam se da vaši čitaoci nisu samo iz kruga naše struke, jer za njih nemam neku posebnu poruku, osim one da misle o moralu. Za čitaoce koji nisu iz struke imam poruku da počnu da primećuju objekte koji se grade oko njih i da nemaju stav da ih se to ne tiče… Poručujem im da glasnije iskazuju svoja mišljenja, da time daju do znanja da im je stalo do toga kako će im gradovi izgledati i gde će im deca živeti. Da svojim glasom čuvaju javne prostore od devastacije, da pokažu da su svesni sebe i svojih potreba i da žele lepšu i zdraviju sredinu za život. Na taj način će dati i nama jasan signal, ali i dobar alat kojim možemo ponovo izgraditi poljuljani kredibilitet, na opšte dobro svih nas.

Pogledajte galeriju:

m-Kvadrat

print