Moj otac Aleksandar Budjevac bio je veoma produktivan i nagradjivan arhitekta. Ostavio je za sobom respektabilan opus. Sin Andreja i ja stvaramo u našem autorskom birou. Ćerka Nastasja  je diplomirala arhitekturu u Parizu. Uspešno se bavi kinematografijom i fotografijom. Nas trojica smo završili Arhitektektonski fakultet Univerziteta u Beogradu. Često se osećam samo kao poštar ili prenosilac čuvar vatre.

Saša Budjevac završio je Gimnaziju u Nišu, a Arhitektonski fakultet na Univerzitetu u Beogradu. Dobitnik je niza stručnih nagrada i priznanja iz arhitekture enterijera i dizana. Od 2003. stvara u autorskom birou Arhitektura Budjevac.

Za početak, recite nam nešto više o sebi?

Jedan sam od malobrojnih koji mogu da vam ispričaju kako je biti sin arhitekte i otac arhitekata. Rodjen sam u Nišu 61. Moj otac Aleksandar Budjevac bio je veoma produktivan i nagradjivan arhitekta. Ostavio je za sobom respektabilan opus. Sin Andreja i ja stvaramo u našem autorskom birou. Ćerka Nastasja  je diplomirala arhitekturu u Parizu. Uspešno se bavi kinematografijom i fotografijom. Nas trojica smo završili Arhitektektonski fakultet Univerziteta u Beogradu. Često se osećam samo kao poštar ili prenosilac čuvar vatre.

Predstavite nam vaš biro?

Biro sam osnovao 2003. godine. Do tada sam sedamnaest godina radio u Nišprojekt-u koji je tada bio najveća projektantska i investitorska firma južno od Beograda. Biro Arhitektura Budjevac, koga partnerski vodimo sin i ja, trenutno ima osam arhitekata. Bavimo se arhitekturom, enterijerom i dizajnom u zemlji i inostranstvu sa realizacijama u Švajcarskoj i Austriji.

Na kojim projektima trenutno radite, a koji biste izdvojili kao poseban koji ste do sada radili?

Radimo na nekoliko većih stambenih i poslovnih objekata, ali i na više enterijera i opremanja stambenih i poslovnih prostora. Naša produkcija permanentno podiže nivo zahvaljujući sve ozbiljnijim budžetima investitora moji nam poklanjaju poverenje. Od onoga što sam radio Izdvojio bih Kapelu na Bubnju koja je po izboru Saveza arhitekata Srbije uvrštena u dvadeset najznačajjih objekata u Srpskoj arhitekturi na prelomu milenijuma, mada to sada pripada istoriji.

Šta je najvažnije prilikom projektovanja?

Šta želite od nekog projekta? Kakvu poruku hoćete da vaš objekat emituje posmatraču i korisniku? Kakvu emocoju želite vašim objektom da izazovete? To su pitanja koja postavljam u projektovanju. Naravno, podrazumeva se da arhitektura mora udobno da servisira bilo koji mizanscen, da opsluži bilo koju tehnologiju. I stanovanje ima tejnologiju. Kontekst je važan, mada u ovom veku često vidjamo na Balkanu objekte kao spuštene helikopterom iz Arizone ili Finske. I takvi objekti neretko budu nagradjivani na stručnim manifestacijama. Relativno kasno sam shvatio da je arhitektura sve više interpretativna umetnost.

Otkud ljubav prema arhitekturi?

Čini mi se da je to jasno od početka teksta. Jednostavo, tu sam se probudio. Kao mlađi želeo sam da budem grafičar ili vajar. Učio sam crtanje i slikaje od dvanaeste godine. Besomučno sam crtao od učiteljice do pojave računara. Ali, arhitektura je najsveobuhvatnija likovna umetnost, pa sam eto, tu.

Šta je prema Vašem mišljenju najvažnije da ima jedan arhitekta?

Posvećenost i strast za to čime se bavi. Kao i u svakom poslu. Sećam se kolega koji su bili talentovaniji a nisu se realizovali u projektovanju koliko je to talenat tražio od njih. I radna navika je talenat i to najčešće presudan. Ljudi koji imaju božji dar veoma često misle da je to normalno, da svi mogu lagano isto što i oni pa ga zapostave. To je česta i tragična pojava u svim umetnostima. Široko obrazovanje je važno. Mi stvaramo prostore u kojima treba da se odvija život u svojim najrazličitijim manifestacijama. Ako ne razumete život, ljudi će se saplitati, gušiće se, neće se osećati dobro, a ni sami neće znati zašto. Bitno je poznavanje istorije umetnosti i estetike, ali i savremenih tokova. Neki misle da može bez toga. Da mogu intuitivno do dobre arhitekture. Može, ali retko. Da li bi iko otišao kod neobrazovanog lekara da ga leči?

Ko sve čini vaš tim i koliko je timski rad važan?

Arhitektura Budjevac ima isključivo arhitekte. Faze radimo u saradnji sa više referentnih partnerskih biroa. Niš je univerzitetski grad koji iznedruje stručnjake raznih profila koji su okosnica nešeg timskog rada. Bez dobrog timskog rada nema kvalitetnog rezultata. Arhitektura je sve više timski rad, a stvaranje kolektivni čin. Za tim je važno da okupljate bolje od sebe.

Koji su sve projekti realizovani iza vas?

Spisak bi bio dug i dosadan. Imam dovoljno realizacija. Onoliko koliko je bilo potrebno da moja porodica živi od arhitekture. Neke baš i nisam morao da radim, mada više žalim za nekoliko projekata koji nisu imali sreće da budu realizovani a smatram ih lucidnijem od ovih prvih. Ispunio mi se i mladalački san da napravim crkvu.

Imate li neku poruku za mlade arhitekte koji su tek završili fakultet i spremaju se za posao arhitekte?

Da bi neko bio arhitekta, a pod tim mislim na projektanta, uz sve što sam ranije pomenuo, mora da ima i mazohističku psiho-fizičku konstituciju. Onaj ko ne može da sedi deset sati dnevno za računarom i tako godinama ­ nije za taj posao. To nije mala cena da bi videli „ruku svojih delo“. Čini mi se da je sve manje mladih ljudi spremnih na bilo koju vrstu žrtve zbog bilo čega pa i zbog posla. Velika želja je najvažnija u svemu. Kad shvatite da niste genije, već prosečni kao i većina, jedini nači da napravite nešto nadprosečno jeste da uložite više energije i vremena nego svi ostali. Samo je rezultat važan. Kad gledaju vaš objekat, niko se neće pitati da li ste na njemu radili tri ili tri hiljade neprospavanih noći. Izmedju projekta i objekta postoji velika provalija koja se prevazilazi velikim zanatskim znanjem i trudom. Važno je dosegniti zanatski nivo, što nikako nije lako. Sve što napravite preko toga, čist je čar.