Ekologizacija struke: Ekološka etiketa, zakletva časnog arhitekte i univerzalni biološki principi projektovanja

Autor Simprolit sistema®

D Tech Milan Dević, D.Civ.Eng.

Akademik Akademije tehnoloških nauka Ruske Federacije

Akademik Međunarodne akademije tehnoloških nauka

Akademik Srpske akademije inovacionih nauka

Akademik Ruske inženjerske akademije

Doktor tehnologije građenja i inženjeringa u građevinarstvu

Građevinski inženjer konstruktivnog smjera

Živi organizmi i sredina njihovog bitisanja neraskidivo su pove zani interaktivnim vezama, povratnim i nepovratnim promenama i deformacijama. Pravila, međusobni odnosi, uzroci i posledice ustanovljeni milionima godina imaju jedan i jedinstveni rezultat – ŽIVOT! Ma koji poremećaji te iskonske harmonije zakonomerno izazivaju gibelj čitavih vrsta, pa i živog sveta u ogromnim razmerama. Svaki razvojni koncept mora biti u harmoniji sa prirodom i njenim resursima, oponašati je i regenerisati. Potrebna je krajnja opreznost u primeni sistema različitih od prirodnih, jer priroda je stvarana milionima godina i informacija njenog razvoja mora biti putokaz za razvojne sisteme koji računaju na dugovečnost i ekološku stabilnost. Promene su nelinearne – i mala izmena jednog resursa može dovesti do velikih nepovratnih izmena drugih. Ekologizacija struke i njoj svojstvenog na- čina razmišljanja je neosporno prvi i osnovni korak u ekologizaciji uzajamnog odnosa čoveka i prirode, jer samo ekološkom kulturom, ekološkim pristupom i postojanim ekološkim obrazovanjem i vaspitanjem generacija, može zaživeti ekološka etika. Nepoštovanje ekološke etike, kao bitnog elementa kulturološkog bitisanja čovečanstva, nedvosmisleno vodi ka degradaciji ne samo humanog bića, već i univerzuma u celom. Kada se lični ili parcijalni interes stavi iznad opšteg blagostanja, kada istinu zamene poluistine i laži, te kada se pojmovi iskrive po potrebi pojedinaca ili interesnih grupa, onda sto puta ponovljena laž postane istinom, a prevara uobičajenim marketinškim nastupom. Nepostojanje ekološke etike u građevinarstvu ne samo da ubija kulturu i umetnost projektovanja i građenja, već osuđuje pokolenja na izopštavanje od prirode, ugrađujući im još pre rođenja razne mehanizme i opremu za održanje “održivog razvoja”, kao da se radi o bolesniku kojeg u sobi za reanimaciju priključuju na veštačka pluća ili srce, da bi ga održali u životu! Takva logika vodi u kupovinu prava na tuđ zivot, kroz kupovinu “kvota” – već danas bogate države kupuju kvote na energiju od siromašnih država i naroda, sutra su na redu kvote na vodu, prekosutra na vazduh koji dišemo…

Takva logika u građevinarstvu udaljava životni prostor od prirode i pretvara ga u banalnu, bezdušnu, nečovečnu i neodgovornu zavisnost ljudske vrste od raznih mašinskih sistema, filtera, ozonizatora, aromatizatora i svega drugog komercijalno profitabilnog, ali sve dalje od prirodnog i ekološkog u njegovom izvornom značenju. Savremeni trendovi u oblasti projektovanja i gradnje veoma jasno potvrđuju da svesnim ili nesvesnim zamenama teza, bojenjem sivih poslednjih namera lobista u zelene boje ni po čemu sličnih prirodnih procesa, mnogi današnji “stvaraoci”, u želji da po svaku cenu budu “in”, osuđuju pokolenja da se sutra rađaju i žive u protivprirodnim uslovima, svesni, ili ne, da će to neminovno dovesti do svakojakih bolesti i tela i duše u takvim uslovima. Ne čudi agresivan nastup i zamena teza raznih interesnih grupa i proizvođača raznih “ekoloških” sistema. Posmatrajući, samo na primeru danas tako moderne “pasivne kuće”, u slučaju da se ona kao etalon propiše, na primer, na teritoriji Ruske Federacije, to znači 40 miliona filtera za vazduh zatvorenog sistema za klimatizaciju i “štednju energije” godišnje, a po 25 evra svaki – to je milijardu evra godišnje. I to nije sve – prava zarada je tek kada se pojave recimo virusi gripa A – treba kupiti odgovarajući filter, za viruse tipova B, C, D… isto, jer će se u protivnom, već poznatim efektom prenošenja bakterija i virusa kroz zatvoren klimatski sistem, od komšije obolelog negde u prizemlju, zaraziti na svim spratovima u soliteru…

Čudi inertnost arhitekata, tih prirodom nadarenih stvaraoca, da sve prihvatajubez rezerve, dozvoljavajući da njihov kristalno jasan stvaralački um zamagle razne pomodarske floskule, neverovatne zamene teza protivne svakoj logici i prirodnim zakonima. Ako se po smislu prevede sa grčkog, “arch(i)tectur(a)” je među glavnim stvaraocima originala na zemlji i predodređena je za rađanje originalnih formi unutar prirodnog okruženja. Stoga prihvatanje pomodarskih tendencija zavijenih u primitivne improvizacije života, nekritički  odnos ka svemu što je protivno prirodi i njenim zakonima, nije i ne sme postati princip projektovanja životnog prostora – na štetu i fizičkog i duševnog zdravlja budućih generacija. lako je ogromna odgovornost lekara za zdravlje pojedinaca koje Ieče, jos veća i gotovo nemerljiva je odgovornost arhitekata, tih sudbinom predodređenih stvaralaca koji svojim greškama i zabludama mogu uništiti zdravlje ne samo pojedinog pacijenta, već čitavih pokolenja koja će se rađati i živeti u njihovim objektima. Oni su ti koji moraju da pri realizaciji svoje stvaralačke vizije uzmu u obzir i sve fizičke, hemijske i biološke rizike sistema i materijala koje ugrađuju, oni su ti koji iz pravog mora informacij a punih komercijalnih obmana, prevara i laži imaju za obavezu da svojim znanjem i kritičkim pristupom odaberu ispravan detalj, ispravan princip, ispravan sistem. Mada na prvi pogled kompleksan, taj zadatak arhitekata nije težak – neka samo uporede i u svojim rešenjima primene kako je to rešila i milionima godina unazad proverila priroda…

 

U interesu čovečanstva, u interesu pokolenja, u interesu samih arhitekata koji su bez ikakve sumnje u ogromnoj većini časni i pošteni stvaraoci, krajnje j e vreme da se, analogno Hipokratovoj zakletvi, za arhitekte uvede obaveza polaganja Zakletve časnog arhitekte, koja bi, po ugledu na Hipokratovu zakletvu lekara, recimo trebalo da glasi:

”U času kada stupam medu članove profesije arhitekata, svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu očuvanja osnovnih prirodnih i kulturoloških vrednosti.

Prema svojoj učiteljici prirodi sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje. Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno. Najveća briga će mi biti zdravlje korisnika mojih objekata.

Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije zvanja arhitekte.

U izboru detalja, materijala i sistema objekata koje projektujem neće na mene uticati nikakvi prirodom neprovereni principi, nikakve informacije iii rešenja koja su u suprotnosti sa osnovnim zakonima prirode, lobiranje, interesne grupe, politička iii klasna pripadnost.

Apsolutno ću poštovati ljudski život i život budućih generacija koje će živeti u objektima koje projektujem.

Ni pod pretnjom neću popustiti da se zloupotrebe moja arhitektonska znanja, čast i ugled i da se primene suprotno zakonima prirode.

Na ovo se zaklinjem svečano, slobodno pozivajući se na svoju čast.

Ukoliko se verno držim ove zakletve, neka uživam u mom životu i lepoti mog stvaralaštva, poštovan od strane svih ljudi za sva vremena; ali ukoliko zastranim od nje ili je prekršim, neka u objektima koje tako isprojektujem žive moji unuci i njihova pokolenja!”

A na poleđini diplome svakog arhitekte, podsećanja radi, trebalo bi da budu ispisani osnovni, Univerzalni biološki principi projektovanja kojih se svaki arhitekta treba pridržavati:

 

EKOLOŠKI PRINCIPI:

  1. Građevinski materijali treba da budu proizvedeni što je moguće više od obnovljivih ili neiscrpnih resursa i da se mogu reciklirati, a jedan od osnovnih kriterijuma kod njihovog izbora mora biti njihova dugovečnost, kao sposobnost da trajanjem kroz vreme zadrže svoje fizičkomehaničke karakteristike;
  2. Građevinski materijali ne bi trebalo da doprinose problemima životne sredine tokom njihove proizvodnje, ugradnje, eksploatacije, rušenja i recikliranja iii deponovanja;
  3. Poželjno je da građevinski materijali potiču sa lokalnog nivoa da bi se izbegao preterani transport;
  4. U procesu izgradnje treba u što većoj meri smanjiti otpad i nepotrebnu ambalažu;
  5. Projektovanje objekta bi trebalo da potencira efikasno korišćenje energije i upotrebu obnovljivih i samogenerišućih izvora energije;
  1. Projektovanje objekta bi trebalo da uvaži efikasnu i ekološki prihvatljivu upotrebu vode i pouzdano odlaganje otpadnih voda;
  2. Dizajn okoline objekta treba da poštuje principe dugotrajnosti i ekološke podobnosti.

BIOLOŠKI PRlNCIPI:

  1. Građevinski materijali bi trebalo da budu što je više moguće organskog porekla;
  2. Gradevinski materijali bi trebalo da budu niske toksičnosti, da nisu radioaktivni i da ne emituju štetne hemikalije;
  3. Gradevinski materijali treba da dozvole difuziju vodene pare i da stvore “disanje treće kože”, čime se reguliše vlažnost unutrašnje sredine i filtriranje, neutralisanje i izvođenje zagađivača vazduha iz životnog prostora;
  4. Unutrašnja temperatura vazduha trebalo bi da teži da bude u optimalnom opsegu za zdravlje stanara;
  5. Enterijer ne bi trebalo da proizvodi, akumulira ili omogućava cirkuliaciju štetnih isparenja, čestica, radioaktivnost, bakterije, viruse i gljive;
  6. Projektovanje objekta bi trebalo u što većoj meri da primeni principe prirodnog grejanja i ventilacije;
  7. Objekti bi trebalo da budu adekvatno izolovani protiv neželjene buke i da koriste prirodno svetlo i njegov spektar za osvetljenje prostora;
  8. Projektovanje objekata bi trebalo da razmotri principe elektro-biologije – da stvori okruženje koje ne menja prirodnu jonizaciju, prirodno magnetno polje i beneficije kosmičkih i zemaljskih zračenja i da smanjuje tehničke elektromagnetne smetnje;
  9. Projektovanje objekta bi trebalo da prethodno ispita i utvrdi prisustvo radona, geomehanickog i jonizujuceg zracenja kod usvajanja lokacije za građenje, da bi se izbeglo njhovo štetno dejstvo na buduce korisnike;
  10. Projektovanje objekta bi trebalo da u što većoj meri ispoštuje zahteve ergonomije, posebno uvažavajući potrebe osoba sa invaliditetom.

DRUŠTVENI PRINCIPI I PRINCIPI ZAJEDNICE:

  1. Projektovanje objekta bi trebalo da afirmiše zdravu porodicu i odnose sa zajednicom;
  2. Objekti su najbolje projektovani ukoliko dopunjuju iii održavaju kulturu lokalne zajednice;
  3. Stambeni razvoj treba da se planira tako da bude daleko od glavnih saobraćajnica i industrijskih centara;
  4. Komercijalni i stambeni razvoj treba da bude društveno odgovoran.

DUHOVNI I ESTETSKI PRINCJPI:

  1. Boja koja se koristi na odgovarajući način treba da doprinese psihološkom miru i blagostanju stanara;
  2. Projektovanje objekta bi trebalo da razmotri principe harmonije i proporcije;
  3. Dizajn i proces izgradnje treba da u osnovi imaju holistički pristup;
  4. Projektovani objekat treba da ima dušu i da omogućava kreativnost njegovih stanara.

GRAĐEVINSKA EKOLOGIJA, MONTAŽNA EKOLOŠKA KUĆA ILl MARKETINŠKA PREVARA

Pojam ekologija uveo je nemački zoolog Ernest Hekel 1866. godine, kao “odnos živih organizama u dva pravca: prema njihovoj organskoj i neorganskoj okolini”. Sam naziv je dobio spajanjem grčke reči “oikos” – kuća, dom, mesto življenja i reči “logos”- nauka, izučavanje sveta oko nas. Danas je ekologija ozbiljna naučna disciplina koja proučava raspored i rasprostranjenost živih organizama i biološke interakcije između organizama i njihovog okruženja. Očigledno je da izraz “ekološka kuća” u navedenoj definiciji ekologije nema nikakvog konkretnog značenja. U traganju da se za utemeljenje naziva “ekološka kuća” nađe bar približan oslonac, kao rezultanta zahteva kovanice “građevinska ekologija”, u sledećoj tablici je i sa jezičkog i sa kulturološkog aspekta analiziran smisao takve slovno složene strukture:

Jedan od zaključaka je da je odnos između čoveka i životnog prostora jedan vid interakcije dva “živa” organizma – i kuća se rađa kao i čovek, živikao i čovek, boluje kao i čovek i umire kao i čovek. Ono što je cirkulacija krvi za čoveka, to je cirkulacija vodene pare za kuću, ono što je medicina za čoveka, to je gradevinska fizika za zgradu… Uzrečica “dom je treća koža” slikovito opisuje interaktivni odnos izmedu čoveka i doma u kojem živi: sama koža čoveka “diše”, zatim garderoba čoveka koja treba da “diše” i dom kao treća obloga čiji zidovi treba da “dišu”. Naravno, pojam “disanje” ovde treba shvatiti u širem značenju, kao evakuaciju štetnih gasova, izlučenja i isparenja manje ili više opasnih, u zavisnosti od njihove koncentracije, materija i produkata ljudskog bitisanja u zatvorenom prostoru. Ako se u kontekst navedenog stavi termin “ekološka kuća”, trebalo bi da znači da je to dugovečna, vatrootporna, vlagootporna, biootporna, komforna obloga životnog prostora, u stanju da obezbedi uslove zdravog življenja, reguliše vlažnost životnog prostora i iz njega eliminiše štetne nusprodukte hemijskog, tehnološkog, humanoidnog i drugog porekla. A šta se to danas, praćeno svim marketinškim sredstvima, nudi kao “montažna ekološka kuća”, sa dodatnim atributima kao “energoefektivna”, “pasivna” islično? U 90% slučajeva to su montažne kuće koje za spoljne zidove imaju “sendvič” iz sledećih slojeva (iznutra ka spolja): gips-karton, unutrašnja OSB ploča, PVC folija kao parna brana, mineralna vuna umetnuta između drvene konstrukcije, spoljašnja OSB ploča, stiropor, fasadni premaz. Unutrašnji zidovi su slični, samo bez dodatnog stiropora i PVC folije, koja treba da spreči kondenz vlage u mineralnoj vuni spoljašnjih zidova.

Razmotrimo pojedinačno:

  • Gips-karton: izuzetno pogodan materijal za brzu gradnju i za prostorije gde se kompleksnim klimatskim uređajima reguliše vlažnost prostorija. lma preko deset puta manju sposobnost resorpcije vlage u odnosu na klasičan malter, pa time i manju sposobnost za prirodnu regulaciju vlaznosti u prostoriji.
  • OSB ploča: prava ekološka bomba, izvor otrovnih isparenja u životni prostor stanara, ali i uzrok mutogenih procesa kod njihovih pokolenja! Naime, u tehnologiji proizvodnje OSB ploča kao unutrašnji i spoljašnji slojevi najčesće se koriste razni tipovi smola – za spoljašnji sloj na osnovu karbamidno – formaldehidnih ili melaminoformaldehidnih smola, a za unutrašnji sloj neretko i fenolformaldehidna smola. Pri tome, smole sastavljaju 12 do 14% masenih delova. Sve te smole imaju visoku toksičnost, pri čemu prve dve u vazduh prostorija ispuštaju formaldehid i metanol, a treća još i fenol.

Pri sintezi formaldehidnih smola reakcija sa karbamidom se zaustavlja na stadijumu ravnoteže, a nevezani formaldehid se skuplja na drvenim vlaknima i pri eksploataciji emituje u okolnu sredinu. Prema istraživanjima, stvrdnuta formaldehidna smola sklona je termičkoj destrukciji i već pri temperaturama iznad 150° nastaje burno izdvajanje slobodnog formaldehida. Pri tome, vrlo je važno podvući da se i pri običnim uslovima eksploatacije iz očvrslih formaldehidnih smola stalno izdvaja formaldehid, usled razlaganja metilolnih i metilenefirnih veza. Po podacima kojima raspolažu toksikolozi, formaldehid razdražujuće deluje na meko tkivo i kožu, jako deluje na centralni nervni sistem, organe vida, ima mutogena svojstva jer sprečava sintezu nukleinskih kiselina… Pri ulasku u organizam čoveka bilo kojim putem, formaldehid se brzo i potpuno apsorbuje, skupljajući se delom i u kičmenoj moždini. U organizmu se formaldehid pretvara u mravlju kiselinu i metanol, pri čemu najčešće ta reakcija nastupa u jetri. Još od sredine 70-ih godina prošlog veka u sanitarno-toksikološkoj literaturi počeli su da se pojavljuju dokazi o kancerogenosti formaldehida, da bi kao rezultat 2004. godine formaldehid bio oficijalno priznat direktnim kancerogenom i unesen u spisak kancerogenih supstanci Svetske zdravstvene organizacije pri OUN.

  • PVC folija: biološki nerazgradljiv materijal podložan starenju, ne obezbeđuje potpunu izolaciju prodora pare u mineralnu vunu, posebno na mestima prodora instalacija, oko fasadnih otvora i slično;
  • Mineralna vuna: izuzetno dobar materijal kada se obezbedi potpuna evakuacija pare iz nje (ventilisane fasade). U protivnom, samo 1% vlažnosti u njoj i do 10% smanjuje njene termoizolacione sposobnosti i dugovečnost. Ako se izuzmu proizvodi visoko tehnološki razvijenih proizvođača tipa Rockwool, lsover i nekoliko drugih, problematična je i njihova ekološka podobnost zbog prisustva fenolnih ili formaldehidnih smola, te čestica prašine manjih od 3 mikrona, koje dokazano izazivaju kancerogene promene u plućima.
  • Drvo je trajan građevinski materijal samo pod uslovom konstantne vlažnosti i provetravanja. U panelima između PVC folije sa unutrašnje i stiropora sa spoljašnje strane to sigurno nije slučaj;
  • Stiropor je posebna priča, ali kako se nalazi isključivo sa spoljne strane zida, treba podvući njegovu malu dugovečnost, neotpornost na udare grada, požar i UV zračenje, te izuzetnu neotpornost na glodare.

Kada se svemu tome doda i da zidovi takvih kuća “ne dišu”, tj. ne evakuišu štetne materije u spoljašnju sredinu – a nemaju ugrađen sistem prinudne ventilacije, što je jedina ekološka alternativa, onda se zaključak nameće sam po sebi – sve to ni po čemu nije montažna EKOLOŠKA kuća, to je samo jedna obična MARKETINŠKA PREVARA!

ENERGETSKA EFIKASNOST U GRAĐEVINARSTVU – TRI “DA” I TRI “NE”

Da – energetska efikasnost je nužnost!

Da – ekološka etika pri tome mora biti aksiom!

Da – harmonija sa prirodom se pri tome mora održati!

Ne – ni u kom slučaju parcijalna rešenja energetske efikasnosti ne

smeju biti sama sebi cilj!

Ne – amaterizmu i voluntarizmu u struci!

Ne – lobijima i politikantstvu na račun zdravlja i opšteg dobra.

Samo primena svih principa ekološke gradnje, poštovanje svih zahteva građevinske fizike, te u maksimalno mogućoj meri zaštita od stihijnih dejstava poput požara, zemljotresa i poplava mogu dugoročno gledano doneti blagostanje, ne samo stanara već i društva u celini. Primera radi, ne sme biti dozvoljeno poboljšanje energetske efikasnosti objekta od paropropusnih zidova utopljavanjem manje paropropusnim materijalima, što je u suprotnosti sa osnovnim zahtevom građevinske fizike da paropropusnost slojeva mora da raste od iznutra ka spolja – recimo ne sme se dozvoliti utopljavanje zidova od Ytonga sa koeficijentom paropropusnosti 4-5 ili opeke sa koeficijentom paropropusnosti 7-12 sa stiroporom ciji je koeficijent paropropusnosti 38 ili stirodurom čiji je koeficijent paropropusnosti iznad 50.

U suprotnom, sva isparenja štetnih materija zadržaće se u zidu i od njega stvoriti jednu svojeobraznu septičku jamu i potencijalni atak na zdravlje budućih generacija stanara! IIi, recimo, ne sme biti dozvoljena primena nedugovečnih materijala bez prethodnog upozorenja kupaca iii bar bez ugradnje fazonskih elemenata za laku montažu fasadne skele da bi se za 15-20 godina zamenili primenjeni nedugovečni materijali.

Definitivno se mora zabraniti primena lako zapaljivih ili “samogasivih” termoizolacionih materijala (gase se tek kada prestane direktno dejstvo plamena), ne sme se u cilju socijalnog mira i pojeftinjenja kvadratnog metra stana od prostora gde čovek sa porodicom provede 2/3 života stvoriti latentni izvor nesreće širih razmera.

I još mnogo toga…

Da li to znaju stručnjaci koji daju dozvole za takvu gradnju ili oni koji izdaju upotrebne dozvole? Bolje bi bilo da je odgovor negativan, da ne znaju, da se amaterski bave svojim poslom, jer sve što se ne zna, ako se hoće, može se i naučiti! Strašno bi bilo da znaju i svesno to dozvoljavaju – jer bi to u najlakšem slučaju bila korupcija, a u najtežem zločin protiv pokolenja! Amaterizam, kao aktivnost u slobodnom vremenu je uobičajena pojava, čak i socijalno poželjna. Amaterizam na radnom mestu, a posebno tamo gde se odlučuje o uslovima života i zdravlja generacija treba da bude ne samo zabranjen, već i zakonski sankcionisan.

Uzmimo kao jedan od primera zaštitu stambene zgrade od požara i amatersku primenu “slobodnog sudijskog uverenja”. U literaturi se može naći rešenje da je, da bi se armirano-betonski stub zaštitio od požara (požarna temperatura je preko 1.100 ºC) eksperimentalno dokazano da se dodavanjem još jednog armiranog zaštitnog betonskog sloja debljine 25mm po celoj površini stuba može povećati vatrootpornost ukupnog betonskog preseka. A onda se pojavi “stručnjak sa svojim cenjenim mišljenjem” da isto važi i kada se na taj način zaštiti stiropor! I dozvoli da se bez ikakvih protivpožarnih razdelnica, iii drugog načina sprečavanja širenja požara, utopljavaju i višespratni stambeni objekti! Da je pre toga pročitao bar nešto o toplotnom kapacitetu, ne bi sravnjivao povećan betonski presek sa oblogom od stiropora. IIi da je bar iz atesta stiropora video da se stiropor sam pali, bez prisustva vatre, na temperaturi oko 450 ºC – što nije ni trećina od požarnog opterećenja! A da ne pričamo o rezultatima ispitivanja kojih je prepuna stručna literatura gde istopljen stiropor u betonskom panelu pada na zemlju i sam se pali već posle dvadesetak minuta dejstva požara… IIi je taj “stručnjak sa svojim cenjenim mišljenjem” ipak mišljenja da je tih dvadesetak minuta dovoljno da se evakuišu svi stanari…

Sličan primer je i davanje dozvole da se protivpožarno ne zaštite prednapregnute međuspratne ploče, koje uopšte nemaju armaturu da primi zatezanje u donjoj zoni, već je prijem zatežućih napona rešen prednaprezanjem kablova i unošenjem pritiska u ceo betonski presek. Efekat požara je pogibeljan – na visokoj temperaturi kablovi se izdužuju, gubi se uneta sila pritiska i međuspratna ploča pada rušeći svojom težinom i udarom sve spratove ispod! A slučajevi kada se ne primene nikakve zaštitne mere, kada izvođac “na časnu reč” komisiji za tehnički prijem preda objekat samo uz izjavu da je “požarno zaštitio” fasadu, a komisija to i ne proveri, jer “nema vremena” – nisu ni cilj ovog teksta, već predmet za krivična gonjenja.

Cilj ovog teksta je isključivo da pomogne ili bar podseti neke kolege na nešto što su možda zaboravili, prevideli ili prosto nisu stigli da pročitaju, zauzeti svakodnevnim naporima za golo preživljavanje u ovim teškim vremenima za građevinsku struku.

 

SIMPROLIT doo

Kostolačka 67/2, 11000 Beograd

Tel/fax: +381 11 397 67 70, +381 11 397 67 71, +381 11 397 67 65

e-mail: md@simprolit.com, officeyu@simprolit.com www.simprolit.rs www.simprolit.ru

print