dr. Goran V. Anđelković, univ.dipl.ing.arh.

Za početak recite nam nešto više o sebi?

Po lex non scripta je uvek nezahvalno govoriti o sebi, a da se ne zapadne u zamku samohvalisanja, subjektivnosti i pristranosti. Zato bi to trebalo prepustiti drugima, odnosno koleginicama i kolegama, čiji vrednosni sud je merodavniji i objektivniji u tom pogledu, ali i široj, profanoj, javnosti. U konačnici, sud istorije daće ocenu mog delanja na svim poljima arhitekture (projektantski praxis, pedagoška delatnost i naučnoistraživački rad), kao i o tome da li sam doprineo i na koji način razvoju arhitektonske misli i svesti, te podizanju nivoa arhitektonske kulture i, na kraju, kvalitetu arhitektonskog prostora.

Ako bi se, pak, dopustilo mojoj skromnoj malenkosti da krene tim stopama, onda bi paraphrasis jednog od velikana arhitekture XX veka, Charles-Édouarda Jeanneret-Grisa, aka Le Corbusiera, bio najsažetiji opis:

»Giorano Angelo je pseudonim. Giorano Angelo stvara arhitekturu, i to je njegova velika strast. On je poseban entitet, odvojen od krvi i mesa. Goran V. Anđelković je, s druge strane, običan čovek od krvi i mesa, koji je prošao i prolazi sve faze brzog i dinamičnog načina života. On piše poeziju, čita knjige u svojoj porodičnoj biblioteci, slika na staklu, ide u pozorište, posećuje izložbe, fotografiše prostore i ženske portrete u enterijeru i eksterijeru, te satima hoda prirodom i pešači gradskom kaldrmom.«

Očigledna podvojenost dveju strana – profesionalne i privatne –, sublimisana u jednoj ličnosti, sa prisutnim egom i alter egom, pomogla je u nadgradnji prirodne introvertnosti sa preko potrebnom profesionalnom ekstrovertnošću. Takva konstelacija doprinela je mom lakom prilagođavanju različitim okolnostima, naručiocima, radnom okruženju i projektnim zadacima. Zajednički imenitelj bio bi svakako studiozan i minuciozan pristup svakom projektnom zadatku, bez obzira na njegovu veličinu, složenost i zahtevnost. Mišljenja sam da svakom projektantskom problemu treba posvetiti punu pažnju, i pored prisutnog vremenskog ograničenja u današnjim tržišnim uslovima. Čini mi se da se po tome nekako ističe moj profesionalni stilus, koji biva prepoznatljiv u očima drugih kao specifičan autorski pečat i svojevrsni kvalitet, naročito u Srbiji i Sloveniji. U projektantskom praxisu i naučnoistraživačkom radu uvek težim ka Gesamtkunstwerku, što je danas, kako se čini, velika retkost.

Otkud ljubav prema arhitekturi? I kako je krenula Vaša priča u svijet arhitekture?

Na moju ljubav prema arhitekturi uticala su tri ključna faktora – porodično poreklo, neposredna okolina i institucionalno obrazovanje. Porodično poreklo iz različitih kulturoloških sredina (Slovenija/Italija sa majčine strane i Srbija sa očeve strane) dosta je uticalo na moje profesionalno opredeljenje, kao i na moje poglede na svet. Napori ranijih generacija su pomogli u mom stasavanju, vaspitanju i obrazovanju, ne samo kao arhitekte, već u pravom smislu i kao intelektualca i polimata svog vremena. Bogata porodična biblioteka mojih roditelja, nasleđena od predaka i neprekidno dopunjavana, bila je prava riznica znanja, gde sam, kao malo dete, mogao da se sretnem sa različitim oblastima – astronomijom, botanikom, fizikom, filozofijom, elektronikom, aeronautikom, arhitekturom, književnošću, umetnošću i tako dalje. Takve okolnosti, kao i multikonfesionalnost i multikulturalnost moje porodice, bile su dobar podsticaj za izbor arhitekture kao životnog poziva. Ona je, dakle, pružala i zadovoljavala moju potrebu za višeslojnošću, višedimenzionalnošću i multidisciplinarnošću.

Neposredna okolina je drugi ključni faktor. Imao sam jedinstvenu priliku da odrastam na Novom Beogradu, u delu ušća Save u Dunav, i to u trenutku kada je modernistički grad poprimio sve odlike koje  su njegovi idejni tvorci zamislili početkom šezdesetih godina XX veka. Kao svako dete Novog Beograda, roditelji su me vodili na izložbe u obližnji Muzej savremene umetnosti, arhitektonsko ostvarenje Ivana Antića i Ivanke Raspopović. Već tada mi je pažnja bila zaokupirana neprekinutim tokom prostora i dinamičnom igrom smenjivanja nivoa, budeći mi radoznalost da dalje istražujem, te da otkrivam prostor i njegovu suštinu. To je, možda, razlog što se ne sećam samih izložbenih postavki, ali pamtim svaki detalj tog prvobitnog i izvornog muzejskog prostora. Prve kolače probao sam u restoranu »Ušće«, koji je projektovao arhitekta Stojan Maksimović. Zbog nemirne prirode i jedne potrebe za dinamičnošću i neukalupljenošću, događalo se da samoinicijativno odem iz vrtića, koji je projektovao arhitekta Milosav Miša Mitić. Tada sam, ali i kasnije, u vreme osnovne škole, obično odlazio na krov susednog »Meandra«, arhitektonskog ostvarenja grupe »Beogradskih pet« (Leonid Leon Lenarčič, Milosav Miša Mitić, Ivan Iva Petrović i Mihailo Mika Čanak). Zbog svoje meandrirajuće strukture mogli smo nonšalantno da idemo s jednog na drugi kraj bloka. Za nas, tadašnje klince, posebna je hrabrost bila ići lavirintskim hodnicima nezavršenog Muzeja revolucije, arhitektonskog ostvarenja Vjenceslava Richtera. Tada sam napravio prve i ozbiljnije skice plana podrumske etaže i mnogih detalja unutrašnjeg prostora. Zapravo, iz današnje perspektive gledano, to je bila moja prva i prava istraživačka arhitektonska studija, i to pre formalnog i institucionalnog susreta sa arhitekturom. Nju sam zaokružio svojim diplomskim radom, koji se podrobno bavio temom rekonstrukcije Richterovog muzeja na Novom Beogradu.

Zbog očeve prirode posla, u odnosu na mnoge koleginice i kolege imao sam prilike da boravim i iskustveno doživim iznutra objekte nekadašnjeg Generalštaba u starom delu Beograda i Komande vazduhoplovsta u Zemunu, arhitektonskih ostvarenja renomiranih modernističkih predstavnika, Nikole Dobrovića i Dragiše Brašovana. Sećam se tako, na primer, stepeništa u kuli Komande, gde sam voleo, kao mali, neprestano da trčim gore-dole, uprkos neodobravanju zaposlenog osoblja. Neočekivani splet stepeništa, polukružnog međupodesta i trougaone fasadne opne, sa pogledom prema parku, bili su podsticajni zbog jedne brze smene slika i ambijenata, međuzavisnih elemenata u jednoj briljantnoj i veštoj prostornoj i zaokruženoj arhitektonskoj celini.Iza ovakvog backgrounda u mojim najranijim godinama života nalazila se iskra moje iskrene ljubavi prema arhitekturi kao budućem životnom pozivu, te načinu i filozofiji življenja. Moju profesionalnu ličnost, u institucionalnom pogledu, oblikovale su tri škole: Mala Čikina-Mikina škola arhitekture (2005–2006), Beogradska škola arhitekture (2006–2011) i Ljubljanska škola arhitekture (2012–2018).

Mihailo Čanak, aka Čika Mika, koga smatram svojim duhovnim ocem, dao mi je prva prava (sa)znanja o arhitekturi. On je bio jedan od retkih naših arhitekata koji je postigao »sveto trojstvo« – projektantski praxis, naučnoistraživačka delatnost i pedagoški rad. Svojom blagom i nenametljivom prirodom uspeo je svoje đake, popularno nazivane Čikamikance, da nauči kako da razmišljaju o arhitekturi i kako da promišljaju prostor.

Na Beogradskoj školi arhitekture, u jednoj prelaznoj fazi od rapidografa, šina, letraseta i drugog pratećeg crtačkog pribora do računara, imao sam prilike da slušam predavanja značajnih profesora, poput recimo Milana Rakočevića, Ljiljane Blagojević, Miška Šuvakovića, Vladimira Lojanice i mnogih drugih. Posebno bih izdvojio predavanja profesorke Blagojević iz tadašnjeg predmeta Istorija moderne arhitekture i urbanizma na prvoj godini studija, koja su me dosta privukla i usmerila u kasnijoj dobi da se u naučnom, teoretskom i istoriografskom pogledu bavim modernom arhitekturom na tlu Beograda i Srbije.

Na Ljubljanskoj školi arhitekture, koja je potpuno drugačija od Beogradske, susreo sam se sa novom metodologijom pedagoškog rada i pristupa problemu, bilo projektantske, bilo naučne i teoretske prirode. Ako sam se na Beogradskoj školi arhitekture izveštio u zanatsko-izvođačkom smislu, i »ispekao« zanat kolokvijalno govoreći, onda sam na Ljubljanskoj školi arhitekture već stečena i prikupljena znanja nadgradio i profinio novim načinom kritičkog mišljenja, promišljanja i razmišljanja. Drugim rečima, u Ljubljani sam u potpunosti izoblikovao, izoštrio i profilisao autorski stav o arhitekturi, kao o jednom neprestanom misaonom procesu koji mora da se završi na kraju izvedenim arhitektonskim delom u konkretnom prostoru i vremenu.

Trinaestogodišnji napor doprineo je postizanju najvišeg akademskog zvanja – doktor nauka. Međutim, to ne smatram krajem, već novim početkom u mojoj profesionalnoj karijeri, kao dobrom podlogom u daljem procesu naučne, stručne i praktične nadgradnje. Solidna teoretska podloga omogućava mi da prepoznajem vrednosti postojećeg konteksta, da razumem zeitgeist, te da forme i oblike interpretiram na potpuno nov i originalan način, u skladu sa savremenim arhitektonskim jezikom. Mišljenja sam da jedan savremeni arhitektonski stvaralac mora da kombinuje znanje iz teorije i veštinu iz prakse. Danas je ta kombinacija nepravedno skrajnuta zbog poznate borbe između praktičara i teoretičara.

Šta je najvažnije da posjeduje jedan arhitekta?

Za početak – najvažnije je da poseduje svoje »Ja«. Da bi to postigao, on mora prvo da bude iskren prema sebi, da zna šta želi i kako da ostvari cilj. Istovremeno, on mora da bude etičan, praktičan i adaptibilan. To je današnji imperativ u borbi za očuvanje digniteta arhitektonske struke.

Arhitekta mora da bude svestan svoje društvene i javne uloge. On ima značajnu ulogu u edukaciji i emancipaciji društva i sredine u kojoj živi i stvara. To je jedini ispravni put da se ostvari prava i iskonska vrednost arhitektonskog dela u jedinici prostora i vremena. Jedan arhitekta, takođe, mora da ima »širom otvorene oči« pri sagledavanju složenih i zahtevnih projektantskih problema. Svaki novi projektni zadatak predstavlja novo iskustvo i novi izazov u njegovom sazrevanju. Zbog toga mora uvek da bude spreman na konstantno i permanentno učenje i usavršavanje tokom svog životnog i radnog veka.

Koje ste sve projekte radili, a koji su trenutno u izradi?

Tokom jedanaestogodišnjeg projektantskog praxisa susretao sam se sa različitim projektnim zadacima. Pretežno su bili stambeni, poslovni i hotelski objekti. Izdvojio bih svakako projekte hotela »Stari mlin« u Beogradu i višeporodičnog stambenog objekta »Migazziplatz« u Beču, na kojima sam, u svojstvu saradnika, imao prilike da učestvujem i da prikupim prva praktična znanja.

Aktivno sam učestvovao na raspisanim javnim konkursima, još od fakultetskih dana, naročito na polju stanovanja. Tu bih izdvojio dva konkursna rada, gde sam imao prilike dosta da naučim od naših velikana stambene arhitekture – Mihaila Čanka, te Milenije i Darka Marušića. Dva različita projektantska pristupa, zasnovana na izuzetno velikom projektantskom iskustvu u stanovanju, bila su velika škola za mene, i to u neposrednom trenutku nakon diplomiranja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a pre odlaska u Sloveniju na doktorske studije. Tada sam se, prvi put, susreo sa Čankovom metodom i veštinom »pakovanja« stanova, koja mi i danas dosta pomaže u procesu projektovanja i pri ostvarivanju osnovnog cilja – postizanje visokog nivoa upotrebne vrednosti projektovanog stambenog prostora.

Istakao bih, takođe, konkursni rad za idejno rešenje poslovno-izložbenog prostora kompanije »Armstrong« u Parizu, na kojem sam osvojio treću nagradu. Sećam se reči kolege Predraga Mape Milutinovića, tada člana ocenjivačkog žirija, koji je rekao da je stepen moje razrade konkursnog projekta bio maltene na nivou izvođačkog projekta, spremnog da se već sutra realizuje. Takav pristup projektovanju, u različitim okvirima i okolnostima, neprestano sam nadgrađivao i usavršavao tokom daljeg projektantskog praxisa.

Na kraju ću izdvojiti jedan specifičan i dosta neobičan projektni zadatak, na kome sam, po prvi put, uspešno sublimisao teoriju i praksu u svom profesionalnom delovanju. Reč je o projektu restauracije stana našeg eminentnog slikara Predraga Peđe Milosavljevića u Beogradu. Za mene, kao arhitektu, bio je veliki izazov da proniknem u tajne Peđinog stvaralaštva i da odgonetnem značenje elemenata u enterijeru njegovog ateljea, koji je bio sastavni deo jedinstvene i prostrane dnevne sobe. To je iziskivalo stalno čitanje Peđinih literarnih radova, u kojima se mogu naći koreni njegovog umetničkog stvaralaštva. Takva situacija je dosta usložila ceo tok procesa projektovanja pri utvrđivanju izvornih enterijerskih elemenata. Od velike pomoći su takođe bile sačuvane fotografije iz porodične zaostavštine, na osnovu kojih se mogla jasno rekonstruisati slika funkcionisanja jednog takvog, prvog namenski projektovanog slikarskog ateljea u Beogradu i Srbiji. Tada sam se susreo i sa neprijatnom činjenicom da, pored uopštenih i krajnje oskudnih podataka, ne postoji nijedna kvalitetno napisana studija o slikarskim ateljeima u našoj stručnoj literaturi. Kada se bude završio ceo proces projektovanja, svoje iskustvo rado ću podeliti sa stručnom i širom javnošću putem naučnog rada.

Kakva je arhitektura u regiji, možete li napraviti neku usporedbu?

O savremenoj arhitekturi i projektantskom praxisu koleginica i kolega na prostorima nekadašnje Jugoslavije ne mogu da govorim zbog nedostatka svih potrebnih podataka i relevantnih činjenica. Međutim, i pored tog očitnog ograničenja, duboko verujem da se svako trudi, u skladu sa svojim mogućnostima, da edukuje i emancipuje svoju sredinu o značaju kvalitetno isprojektovanog i izvedenog arhitektonskog prostora. Čini mi se da je Slovenija, gde sam imao prilike da boravim i živim tokom doktorskih studija, te samim tim da se i bolje i podrobnije upoznam sa tamošnjom praksom, pravi primer kako treba razvijati svest i misao o arhitekturi, kako pristupiti projektnom zadatku i konkretnom projektantskom problemu, te kako se boriti za bolji kvalitet projektovanog i izvedenog arhitektonskog prostora.

Za kraj, imate li neku poruku za naše čitaoce?

Budite uvek smeli, hrabri, odvažni i istrajni u svojim naporima da ono što nacrtate i ostvarite u stvarnom prostoru i vremenu. Trudite se maksimalno da stečena znanja utkate u svoje objekte. Trud se uvek vidi i primećuje, te zaslužuje reči pohvale, pogotovo kada se imaju u vidu današnji uslovi mukotrpnog puta od ideje do eksploatacije jednog arhitektonskog objekta.