“Glavni problemi današnje arhitektonske prakse su oni vezani za integritet arhitekte i njegov stvarni i realni uticaj na arhitekturu. Danas nam gradove, zgrade, arhitekturu uopšte kroje neki drugi: političari, investitori, špekulanti. ”

Slobodan Maldini (1956) je arhitekta i pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Novosadskog Univerziteta.

Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1980. Pohađao specijalističke i postdiplomske studije u zemlji i inostranstvu. Tokom 1977. specijalizuje arhitekturu italijanske renesanse u Vićenci, kod profesora James S. Ackermana (Harvard University) i profesora Wolfganga Lotza (Cambridge, Mass., MIT). Član je grupe MEC od 1981. godine. Član ULUPUDS-a od 1984. i dobitnik nagrade Udruženja. Jedan od najranijih protagonista postmodernog pokreta u arhitekturi početkom 1980-tih godina u nekadašnjoj Jugoslaviji. Dobitnik više nagrada za svoje arhitektonske projekte i učesnik na mnogobrojnim izložbama, među kojima su najznačajnije: Biennale de Paris (1985), Biennale di Venezia (1985)., zajedno sa drugim ikonama arhitekture, kao što su: Aldo Rosi, Tadao Ando, Mario Bota, Ralf Erskine, Norman Foster, Frank O. Gehri, Fumihiko Maki, Rafael Moneo, Renco Pijano, Zaha Hadid, Ričard Rodžers i drugi. Napisao je nekoliko knjiga, među njima je najvažnija Enciklopedija arhitekture u dva toma sa preko 30 500 odrednica i 6 000 ilustracija. U periodu od 2000 do 2006. Maldini je predavao teoriju arhitektonskog dizajna na Arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu, držao je četiri kursa predavanja na teme: projektovanje zgrada banaka, hotelskih zgrada, biblioteka i škola.

Maldini za čitaoce m-Kvadrata govori o „Encikopedije arhitekture“, svojim najranijim projektima, te o problemima u arhitektonskoj praksi danas:

Značajan ste predstavnik alternativne arhitekture u Srbiji, autor „Encikopedije arhitekture“, te mnogih drugih knjiga, kao i dobitnik više nagrada za svoje projekte.Ali iza svega toga, ko je zapravo Slobodan Maldini?

Teško mi je da odgovorim na pitanje ko je zapravo Slobodan Maldini. Osećam se kao mali čovek koji je ujedno i deo velikog Univerzuma, zaglavljen negde u sadašnjoj stvarnosti, na našoj maloj planeti. Ovaj osećaj me uvek obuzima kada noću podignem pogled u nebo, kada zatvorim oči i izoštrim svoje misli. Jer, svi smo mi sastavljeni iz iste, kosmičke materije stare nezamisliv broj godina, dakle, naše poreklo je kosmičko, univerzalno. Mi smo samo mali treptaji u moru beskraja. Ovo saznanje me pokreće, daje mi lakoću postojanja i snagu misli. Jednom, kada čove spozna ovu istinu, njegov život se menja iz korena. On pojave, ljude i događaje posmatra u kontekstu celine i veličine Univerzuma. Tada shvata da je njegov život samo tren, interval između večnog rađanja i umiranja, udaha i izdaha. Znajući to, čovek se lako i jednostavno prepušta zakonima Univerzuma.

Dakle, Slobodan Maldini, čovek satkan od kosmičke materije, pokušava da živi u skladu sa kosmosom. A živeti u skladu sa zakonima Univerzuma znači osloboditi svoju unutrašnju energiju, moći i kreativne potencijale. Takav život predstavlja eksploziju stvaranja, svuda i na svakom mestu. Osećam da mi je život u stvari jedno neprekidno stvaralaštvo, svuda i na svakom mestu, bilo kada, bilo kojim sredstvima i potencijalima. Živeći ovakav život, decenijama pokušavam da sustignem svoj kreativni element bića koji neprekidno hrli napred. Tako, kada se ujutro probudim, nisam svestan šta će mi se toga dana dogoditi.: da li ću projektovati arhitekturu, crtati, slikati, pisati eseje, kritiku ili književno delo ili ću komponovati muzičko delo. Mislim da mi je život ispunjen do te mere da ne mogu da savladam sve potencijale koji mi se pružaju.

Sjećate li se Vašeg prvog objavljenog teksta? S kojom temom ste počeli pisati?

Moji prvi tekstovi su vezani za proučavanje istorije civilizacija, arhitekture, urbanizma. Sećam se, kada sam završio studije arhitekture 1980, narednu godinu dana proveo sam u najvećim bibliotekama. moj dan je počinjao tako što bih odlazio u neku biblioteku, na primer Akademije nauka i tamo naprosto “gutao” sve što sam mogao da dobijem. Dan bih proveo u čitanju i kući se vraćao kasno uveče. Moja opsednutost knjigama na polju istorije, filozofije, umetnosti je bila toliko snažna da sam, boraveći u kabinetima najvećih naših umova, istražio njihovu celokupnu literaturu. Naravno, u to vreme nije bilo interneta, pa je istraživanje bilo mnogo teže. Plod svojih istraživanja pokazao sam mom profesoru Bogdanu Bogdanoviću u obličju knjige koju sam napisao pod radnim naslovom “Mitologistica”. U neverici i iznenađenju, Bogdanoviće je danima sedeo nad mojom knjigom, proučavajući je do najsitnijih detalja. Kasnije sam ove tekstove pretočio u deset predavanja o istoriji urbanizma i arhitekture posmatrano kroz istoriju civilizacija i religija. ova predavanja održao sam u beogradskom Studentskom kulturnom centru, pre toga i u Ljubljani i Zagrebu.

Šta u vlastitom istraživačkom i publicističkom djelovanju smatrate najvažnijim? Koje je vaše ključno djelo?

Moje ključno delo na polju arhitekture svakako je “Enciklopedija arhitekture”. Ova šestotomna edicija predstavlja visoki domet arhitektonske leksikogradije, koji smatram da dugo godina neće biti dostignut. Radi se o iscrpnoj enciklopediji koja sadrži oko 40.000 arhitektonskih termina i više od 60.000 ilustracija. Prva dva toma koji sadrže arhitektonske pojmove pisao sam počev od 1998. godine, a objavio sam ih 2004. godine. Bilo je to herojsko doba, kada nisam imao izdavača, već sam ceo proces objavljivanja knjiga izvršio sam. Od pisanja, izrade preloma, pa do kupovine 2 tone štamparske hartije, štampanja knjige i njene prodaje- distribucije. Mogu reći da na isti način radim i danas. Jer, veoma je teško pronaći izdavača za kapitalno izdavačko delo. Radi se o rizičnom poslu u kojem je moguće izgubiti uloženi materijal. Kada sam objavio prva dva toma moje enciklopedije, na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu dobio sam nagradu za Izdavački poduhvat godine. Ovo neočekivano priznanje me je ohrabrilo da nastavim sa pisanjem edicije. Objavio sam treći i četvrti tom, a za peti i šesti, bez obzira što sam napravio svu pripremu za štampu, nisam imao novca. Tako da ova dva toma već petnaest godina čekaju na neko povoljnije vreme za izdavanje.

Davne 2004. godine poslao sam mejl Lukasu Ditrihu, direktoru najveće svetske izdavačke kuće “Thames and Hudson”, ponudivši mu delove prva dva toma moje “Enciklopedije arhitekture”. On mi je odmah odgovorio da dnevno primi i do 2000 pisama i da ne stigne da ih pročita, ali, ako ja zaista želim njegovo mišljemnje, mogu da mu pošaljem poštom fizičke tomove enciklopedije. Odmah sam spakovao knjige i poslao ih DHL-om u London. Već sutradan pre podne, primio sam od Ditriha mejl u kojem mi piše da je iznenađen ovako ozbiljim kapitalnim izdavačkim poduhvatom, nazvao ga je “mamutskim poslom”. Nažalost, njegova izdavačka kuća, najveća na svetu, ne može da izda moju knjigu jer je to za njih preveliki zalogaj. Izdavanje knjige meri se milionima funti. Na to sam mu odgovorio da sam ja za izdavanje enciklopedije podigao kredit u visini 11.000 tadašnjih maraka i da sam za te pare objavio knjigu. Naravno, moj višegodišnji rad i autorski honorar nisam moga ni da obračunam. Posle ovog mejla, Ditrih mi se više nije javio.

Godinama kasnije, 2014. objavio sam drugu značajnu knjigu “Rečnik duhovnosti”, na engleskom jeziku. U knjizi opisujem oko 5.200 pojmova koji opisuju svetske religije i druge pojave duhovnosti. Uporedo sa stručnom literaturom na polju arhitekture, objavio sam nekoliko knjiga iz oblasti duhovnosti, istočnjačkih filozofija i duhovne fantastike. Takođe, objavio sam i nekoliko putopisnih monografija u kojima opisujem daleke predele Himalaja.

Koliko je u arhitekturi bitno teorijsko razmišljanje i trebaju li arhitekte pisati? Je li moguća kompetentna „teorija bez prakse“?

U svakoj disciplini, a posebno u arhitekturi, teorija je izuzetno značajna. Nemoguće je baviti se estetikom, istorijom ili kulturologijom arhitekture bez njene teorije. Tokom istorije, arhitektura je imala svoje teoretičare, kao što je u antičkom Rimu Vitruvije, a u renesansi Leon batista Alberti, Andrea paladio ili Đorđo Vazari. Arhitektura bez teorije nije kompletna, kao što ni teorija bez prakse nije kompetentna. Najveći italijanski teoretičari arhitekture ujedno su bili i plodni graditelji. Nažalost, danas su ove uloge podeljene. Neretko se srećemo sa situacijom da se arhitekti koji se bave teorijom kod nas ne smatraju za vrsne praktičare, i obratno. Ali, poput renesansnih “univerzalnih stvaralaca” i danas su prisutni oni koji su sposobni da ostave iza sebe velika dela bilo sagrađena ili napisana.

Pamtite li svoj prvi projekat i kako danas gledate na njega?

Moj prvi projekat sam uradio davne 1975. godine. Nazvao sam ga “Futuropolis”. Radi se o gradu budućnosti, izuzetno složenoj urbanističkoj strukturi namenjenoj životu ljudi iz budućnosti. Nedavno sam među svojim starim mapama radova otkrio i ovaj projekat, koji me je veoma dojmio. Iznenadila me je ozbiljnost u pristupu arhitektonskom projektovanju koju sam pokazao na početku mog bavljenja arhitekturom. Danas mi je ovaj projekat veoma drag.

Koja Vam je najdraža vlastita realizacija i zašto?

Moja najdraža realizacija nažalost više ne postoji. To je spomenički kompleks u Klini, na Kosovu. Početkom osamdesetih, bio sam na poslediplomskim studijama kod Bogdana Bogdanovića. Jednog dana, pozvao me je kod sebe u stan i tada me je upitao da li bih projektovao tri spomenika na Kosovu. Odmah sam pristao. Zamislite situaciju da danas neki profesor svom lmadom studentu da tri velika arhitektonska posla? Nezamislivo. Bili su to spomenici u Klini, Istoku i Kačaniku. Na primer, spomenik u Klini tada je koštao oko 2,5 miliona nemačkih maraka. To samo ilustruje koliko je moj profesor i mentor mene tada cenio, imao poverenje u mene i bio širokogrud. Spomenik u Klini predstavlja čist zen. Na kružnoj osnovi nalaze se tri savršena geometrijska elementa, tri osnove Univerzuma: krug, kvadrat i trougao. nad krugom sam digao kulu, nad kvadratom četiri obeliska, a nad trouglom prizmu. Nažalost, spomenik je krajem osamdesetih bio izvor kontrovertznih tumačenja. Za kulu koja ima sedam spratova smatrali su da predstavlja Kosovo kao sedmu jugoslovensku republiku i da je muslimanska džamija, za četiri obeliska su smatrali da je katolička katedrala, a trougaonu prizmu da je pravoslavna crkva, jer se pravoslavci “krste sa tri prsta”. Da bih objasnio ovu “tajnu simboliku”, mene su čak privodili u policiju u klini. Naravno, ja sam tada bio isuviše mlad da bih sve to shvatio. Napokon, 1992. godine, po naređenju samog Slobodana Miloševića, ovaj vredan spomenik je srušen. Ja sam se tada našao u središtu sukoba koji je plamteo između Miloševića i mog profesora Bogdanovića. Znamo kako se taj sukob završio: Bogdanović je proteran u Austriju, gde je i umro. moja karijera je brutalno sasečena i ja sam otišao na rad u inostranstvo. Paradoksalno, ovaj projekat sam po pozivu francuskog teoretičara Rorža Budaja predstavio 1985. godine na čuvenom Pariškom bijenalu.

Prema Vašem stručnom mišljenu, kakav je arhitekta potreban u današnjem vremenu? Menadžer, umjetnik, IT stručnjak…?

Nekadašnji arhitekti su bili dobri crtači, ali i mnogo više od toga. Mikelanđelo je na primer bio: arhitekta, konstruktor, crtač, vajar, slikar. Iza sebe je ostavio baziliku Svetog Petra u Rimu, skulpture u grobnici Medičijevih u Firenci i freske u Sikstinskoj kapeli. Da su u renesansno doba postojali računari, siguran sam da bi Mikelanđelo bio ekspert. Današnji arhitekti svakako se služe računarskim tehnologijama. Međutim, sve je manje onih koji zaista umeju da crtaju, slikaji, a još manje je onih koji umeju i da pišu. Na današmnjim fakultetima arhitekture ne uče se crtanje, vajanj, geometrija. Ove veštine su potpuno zaboravljene. O pisanju i da ne govorim. Bojim se da će buduće generacije arhitekata biti obrazovane na nivou savremenih daktilografa, koji sede za računarima i unose brojne podatke o arhitektonskim objektima koje treba izgraditi. Bez obzira što anas postoji računarsko modelovanje, renderovanje pa čak i izrada animacija, ništa ne može da zameni rukom izrađen crtež. A to je upravo onaj element koji nedostaje savremenim arhitektima. ja se trudim da sačuvam veštine koje sam u životu stekao, da umem da crtam, slikam, pišem, pa čak i da sviram poneki muzički instrument ili komponujem muziku.

Koji su glavni problemi u arhitektonskoj praksi danas?

Glavni problemi današnje arhitektonske prakse su oni vezani za integritet arhitekte i njegov stvarni i realni uticaj na arhitekturu. Danas nam gradove, zgrade, arhitekturu uopšte kroje neki drugi: političari, investitori, špekulanti. U takvoj situaciji sve je manje mesta za pravog arhitektu. njihov uticaj je sve manji, sa tendencijom da nestane. Jer, današnju arhitekturu diktiraju oni koji se u sve to malo razumeju, međutim, sami veruju da su na tom polju eksperti. Sve je teže sačuvati autoritet i integritet arhitekte. U situaciji kada vas plaća investitor, vi morate da pravite težak kompromis sa njim. A to podrazumeva kompromis sa njegovim neznanjem, neukošću, primitivizmom. Onaj koji je spreman da “proguta” ovaj gorak zakogaj, može i da “uspe” u svetu savremene arhitekture. Zbog toga, danas sve ređe imamo primere dobre arhitekture. Ono što na arhitektonskim konkursima nagrađuju žiriji sastavljeni iz političara jesu projekti koji upravo predtavljaju kompromis sa njima. U estetskom smislu, to je podilaženje mediokritetima, što dovodi do produkcije arhitektonskog đubreta.

Koje arhitektonske zadaće Vas najviše zanimaju?

Danas sam okrenut arhitektonskoj kritici i to onoj nezavisnoj od bilo kojih uticaja, klanova i moćnika, beskompromisno, oštroj ali pravičnoj kritici. Shvatio sam da u našoj sredini zapravo i nema pravog arhitrektonskog kritičara. Kritika osrednjih arhitektonskih kritičara se svodi na stereotipe i pokušaje da se pojedini kritičari “prodaju” establišmenta. Onog trenutka kada to urade, kritičari netragom nestaju. Neki se prodaju za novac, drugi tako što dobijaju dopbro plaćeni posao, ili društveni status, kao na primer, postaju univerzitetski profesori ili akademici. Na taj način imamo apsurd da su predstavnici naše arhitektonske “elite” upravo oni koji su uspeli najbolje da se prodaju. Čak i malo dete zna da se posao na fakultetu ili ulazak u akademiju nauka, plaća, bilo novcem, ili najčešće trgovinom uticaja. Ovako posmatrano, vidimo da je većina današnjih “autoriteta” na polju arhitekture u stvari postala to zahvaljujući svojim trgovačkim, ucenjivačkim, mešetarskim sposobnostima. Ljudi pravih vrednosti nikada neće biti priznati i cenjeni unutar sistema establišmenta, jer im trgovina sopstvenim vrednostim nije svojstvena.

Vaš izbor među vodećim svjetskim arhitektima današnjice?

Među svetskim arhitektima današnjice uvek se vraćam arhitekturi nekolicine zaista vrednih autora. među njima bih istakao Oskara Nimajera – velikana geometrizma, Tadao Anda – majstora zen arhitekture, Marija Botu  – majstora postmodernizma prirodnih materijala i oblika. Imao sam to zadovoljstvo da u Parizu izlažem na istoj izložbi uz Tadaa Anda i marija Botu. Žalim što nisam imao priliku da uživo upoznam Oskara Nimajera.

I za kraj, čime se bavite izvan struke? Koji su Vaši interesi,hobiji…?

Izvan struke, pišem. Pisanje je mnogo više od hobija, ono je potreba. Nikada sebe nisam smatrao za pisca, niti sa ikada pisao zbog publike ili izdavača. Izdavača nemam, a radujem se kada moju knjigu pročita makar jedan čitalac. Pišem iz unutrašnjeg poriva, zato što moram. Usvojim knjigama poput erupcije prenosim svoju intimu. Da to ne radim, mislim da bih već odavno poludeo. Moje knjige su uvek mešavina detalja iz mog života i mog unutrašnjeg bića. Kada ne pišem, volim da putujem. Za putovanja je potrebno vreme i novac. Međutim, moja putovanja ne traže novac. Često se noću otiskujem u nepoznata prostranstva, putujem na vrhove Himalaja. Ujutro sednem za računar i opisujem doživljaje sa puta.

m-Kvadrat