Arhitektura je postala masovna, kompleksna, globalna i pitanje da li bi se Alto, Korbizije ili Van De Rohe snašli u današnje vreme. Okolnosti su druge, funkcija se potpuno promenila, a formu je teško obuzdati. Trenutni uzori su mi više sredine i društva koja uspevaju da u tom naletu modernizma, koznumerističke arhitekture zadrže sklad.

Intervju: Miloš Mirković

Za početak recite nam ko je Miloš privatno, a ko poslovno?

Pre svega mislim da kod ljudi koji se bave kreativnim poslom granica nije jasno definisana i da se poslovni i privatni život neprestano preklapaju. Najčešće veliki broj ideja dolazi van radnog vremena u sasvim neočekivanim i običnim situacijama, dok sa druge strane u toku radnog vremena stvarajući  pronalazimo prostora za teme i aktivnosti koje su deo privatnog života. Kreativni proces se živi I on se konstantno preliva iz jednog oblika u drugi ujedno ostavljajući trag I u poslu I u privatnom životu.

Otkud ljubav prema arhitekturi?

Mi koji smo odrastali 80-ih nismo mogli da zaobiđemo zlatno doba stvaralaštva, visokog stepena kvaliteta u svim oblastima od muzike, dizajna  pa do  filma, stripa, crtanih filmova, obrazovnih emisija i nauke. Većina moje generacije provela je mladost crtajući, svakodnevno praveći kule od domina, karata, instrumente, brodove, autiće, različite kuće za igračke… sve to na kraju dovelo me je do arhitekture sto je jedna od najkompleksnijih oblasti stvaranja a opet liči na sve te dečije igre samo na višem nivou.

Kako je krenula vaša priča u svijet arhitekture?

Potičem iz porodice gde su kreativnost, umetnost i tehničke nauke bile uvek podjednako zastupljene, te je na kraju to rezultiralo pozivom koji je bas to. Oduvek sam znao da ću se baviti stvaralaštvom, brat mi je upisao akademiju umetnosti, pa nisam bas hteo da ga kopiram, bilo bi previše dva umetnika u kući, pa se arhitektura nametnula kao dobro rešenje. Vrlo brzo sam uvideo da je to zona u kojoj se dobro snalazim, da mi dinamika i raznovrsnost izuzetno prijaju i ta ljubav kako vreme prolazi sve više jača i postaje sastavni deo ličnosti. Iako ovaj poziv zahteva puno snage, energije i napora svakako vam kroz ono sto ostaje iza vas to višestruko i vraća.

Imate li uzore u arhitekturi?

Uzori u arhitekturi u današnje vreme nisu isto što su nekad bili. Arhitektura je postala masovna, kompleksna, globalna i pitanje da li bi se Alto, Korbizije ili Van De Rohe snašli u današnje vreme. Okolnosti su druge, funkcija se potpuno promenila, a formu je teško obuzdati. Trenutni uzori su mi više sredine i društva koja uspevaju da u tom naletu modernizma, koznumerističke arhitekture zadrže sklad. Kao jedan od primera navešću svakako Skandinaviju – Norvešku, Dansku takodje Holandiju i mnoge druge sredine gde sve priča istu priču, svi razmisljaju na isti način, postoji kolektivna svest o lepom , niko ne iskače iz tog sklada i duha mesta, gde su lični porivi ispod opsteg ambijenta i arhitekture. Mislim da je to pravac u kom treba da se krećemo kao društvo. Stim u vezi ponosan sam što sam jedan od osnivača ASAP-a , Asocijacije Sprskih Arhitektonskih Praksi koja je već za godinu ipo dana postojanja okupila više od 60 najistaknutijih aritektonskih biroa koji su na sceni i nadam se da ćemo zajedničkim snagama i uticajem početi progresivnije da utičemo da se ovakva praksa počne implementirati I na ovim prostorima.

Kakav treba da bude arhitekta, koje osobine treba da posjeduje?

Mislim da arhitekta zaista treba da bude UOMO UNIVERZALE, i da zahteva izuzetno veliki spektar veština. Ceo proces stvaranja i izgradnje vam jasno govori kroz šta se sve prolazi počevši od teorije, inicijalne ideje, koncepta preko razrade, tehničkog dela pa sve do realizacije u kojoj se tek krije posebna oblast. Čini se da iako je uvek ova struka zahtevala velik broj veština u danasnje vreme zahteva još više. Morate biti umetnik, kreativac, dizajner, trendseter, tehničar, menadzer, učitelj, psiholog, operativac, digitalni nomad, stručnjak za marketing, pregovarač, call centar, trgovac, putnik i izvođač. Svaku oblast morate poznavati jednako ili čak bolje od izvođača iz svakog segmenta. Morate konstantno da pratite inovacije, novine na tržištu, pravac u kom se kreće civilizacija I da ih donosite I unosite u svoje okruženje I sredinu.

Predstavite nam MØBA studio?

MØBA Arh Studio u ovom obliku postoji nekih 6 godina i kreiran je kao jedna kreativna stanica-HUB gde na jednom mestu stvara nekoliko arhitekata I dizajnera koji su u najvećoj meri nezavisni u svom autorskom radu. Nemamo koncept pretpostavljeni – zaposleni i trudimo se da svi budu kreativci u izvornom obliku. Ne postoji striktno radno vreme i gajimo jedan slobodan pristup stvaralačkom radu. Oblast delovanja je šira i obuhvata arhitekturu, dizajn enterijera, grafički dizajn i sve ono što ove oblasti međusobno povezuje, a mislimo da su vrlo bliske i neodvojive u onome što mi radimo.

Na kojim projektima trenutno radite?

Na godišnjem nivou radimo između 50-70 projekata i broj tipologija je zaista veliki. Od projektovanja objekata , dizajna enterijera u rezidencijalnom I poslovnom segmentu pa do komercijalnih objekata i kreiranja brendova koji svoje objekte multipliciraju na više lokacija. Uvek je na stolu 10-20 aktivnih projekata tako da je dinamika konstantna.

Koji su projekti u najavi?

Izgradnja je dugotrajan proces I nikad jedan arhitekta nije siguran da li da najavi ono što se projektuje ili ono što je blizu kraja realizacije tako da se postavlja pitanje da li otkrivati projekat koji je u stvaranju ili koji treba da počne da živi. Imamo neke zanimljivi projekte na vodi, zanimljive komercijalne sadržaje koji se realizuju i veliki broj privatnih objekata koji su u današnje vreme osnova poslovanja.

S kojim se izazovima/problemima susrećete u svome poslu?

Izazovi I problem su na svakom koraku počevši od prvog razgovora sa klijentima pa do zadnjeg šrafa na objektu. Trenutno je realizacija nešto što postaje sve veći problem, nedostatak izvodjača na višem nivou koji mogu da prate neke malo zahtevnije i finije projekte. Problem je i mejnstrim dizajn koji klijentima postaje jedino rešenje koje vide, edukacija klijenata i pokušaj da smanje kontrolu nad svime I prepuste stvari profesionalcima. Izavoz su i rokovi, budžeti u koje treba sinhronizovati sve što bi svi hteli ikada itd.

Koji biste projekat izdvojili kao poseban?

S obzirom na to da su tipologije razne posle dužeg niza godina dolazite u situaciju da na svakom koraku se preplićete sa vašim projektima u svakodnevnom životu, pijete kafu u lokalima koje ste kreirali, šišate se u salonima kojima ste radili enterijet, jedete u restoranima ili fast foodu koji potpisujete, slavite dečije rođendane u prostorima koje ste projektovali, igrate fudbal u spotskom centru koji ste gradili… To je dokaz da bar malo menjate okruženje u kom stvarate i radite. S obzirom da sam pasionirani ljubitelj slatkog mozda bi izdvojio projekat Gelaterije CHOCOLATO u samom centru Novog Sada u kojoj vredi sačekati red da kupite sladoled koji ako niste probali slobodno upišite na „bucket list“

Imate li neku poruku za naše čitatelje.

Poruka i ono čemu svi treba da težimo, bili vezani za struku ili ne, jeste da počnemo da se edukujemo u oblasti arihtekture i dizajna. Francuzi imaju program edukacije dece u oblasti arhitekture I dizajna od zabavišta. Arihtektura je nešto što niko od nas u svakodnevnom životu ne može da zaobiđe i koja je istinska potreba. Mi smo tu izgubili više od 30 godina a bili smo na dobrom putu I vrlo dobro pozicionirani I prepoznati na svetskoj sceni. Moramo da stvorimo kolektivnu svest o skladu, da ne pokušavamo da nadoknadimo kroz gradnju sve ono što naše prošle generacije nisu imale, da zadržimo smirenost pri izgradnji, skomnost koja ne prevazilazi potrebe.Također da pokušamo da vratimo prepoznatljivost , originalnost I duh regiona i mesta na kojima gradimo. Mladi dizajneri treba da dobiju priliku da kreiraju namestaj i elemente koje koristimo u ambijentima. Čini mi se da još uvek imamo priliku da se vratimo na pravi kolosek i da iskoristimo ovu eru izgradnje jer ako to propustimo bojim se da ćemo zapasti u arhitektonski „Veltšmerc“ .