Naša urbanistička budućnost zavisiće od sposobnosti da integrišemo ove nove ideje i tehnologije u naša planiranja i dizajniramo gradove koji će biti otporni, efikasni i prijatni za život.

Tekst i ilustracije, autor: Slobodan Maldini

Urbanistički dizajn je umetnost predviđanja, planiranja i oblikovanja prostora kako bismo stvorili gradove koji će zadovoljiti potrebe i izazove kako sadašnjosti, tako i budućnosti. U fokusu ovog procesa je stalna težnja ka napretku i kreiranje idealne urbane sredine koja će podržati rast i razvoj društva. U proteklom veku, videli smo mnoge revolucionarne vizije za gradove budućnosti, kao što su Hauardov Garden City, Le Korbizjeov Radiant City i Rajtov Town Broadacre. Ove vizije su postavljale standarde i inspirisale arhitekte, urbaniste i planere da stvaraju bolje i efikasnije gradove. Mnoge od ovih vizija su, barem delimično, realizovane, prilagođene ili su donele inovativne koncepte koji su se pokazali korisnim u urbanističkom planiranju.

Danas, u eri brzih tehnoloških promena i sve većih ekoloških izazova, postoje nove vizije i slike za budućnost grada. Sada se više nego ikad prepoznaje potreba za održivim urbanim planiranjem koje će balansirati između ekonomskog razvoja, socijalne inkluzije i zaštite životne sredine. Ove nove vizije postuliraju gradove koji su pametni, digitalizovani i prilagođeni potrebama stanovnika. To uključuje upotrebu inovativnih tehnologija poput pametnih gradskih sistema, obnovljivih izvora energije i održive infrastrukture. Takođe, naglasak je na stvaranju inkluzivnih prostora koji će omogućiti raznolikost, pravdu i dostupnost svima.

Naša urbanistička budućnost zavisiće od sposobnosti da integrišemo ove nove ideje i tehnologije u naša planiranja i dizajniramo gradove koji će biti otporni, efikasni i prijatni za život. Ključno je da ostanemo otvoreni za inovacije, učimo iz prošlih iskustava i radimo zajedno ka ostvarenju zajedničke vizije održivih i prosperitetnih gradova. Tokom 1930-ih godina, svet je bio svedok naglog procvata modernističkih vizija koje su postavljale temelje za gradove budućnosti. Pomenuti su GM 1939 Futurama, Le Korbizjeov Sjajni grad i Fric Langov „Metropolis“, kao neka od ključnih dela koja su oblikovala našu percepciju urbanog dizajna. Ova dela su bila vizionarska, predstavljajući nam mogućnosti koje su se činile daleke, ali koje su u isto vreme inspirisale generacije arhitekata i urbanista.

Nakon toga, tokom 1960-ih godina, svedočili smo novom talasu futurističkih ideja i vizija, izraženih kroz Archigram, Metaboliste i Kubrikov film „Paklena pomorandža“. Ovaj period je takođe bio obeležen intenzivnim stvaralačkim naporima u oblasti urbanističkog dizajna i planiranja, donoseći nove koncepte i ideje o tome kako bi gradovi budućnosti mogli da izgledaju. Međutim, postavlja se pitanje zašto danas ne vidimo toliko snažnih futurističkih vizija kao nekad. Džon Fridman je, tokom svog predavanja na MIT-u 1999. godine pod naslovom „U odbranu utopijskog mišljenja“, istakao da bi ovaj nedostatak mogao biti povezan sa trenutnim društvenim stanjem koje je manje optimistično i više uznemireno. Možda je upravo zbog toga potrebno da se podstakne mašta i kreativnost kako bismo zamislili bolju budućnost od sadašnjosti.

U prošlosti, teški društveni uslovi su nas motivisali da sanjamo o boljem svetu i da stvaramo utopističke vizije koje su nas vodile ka napretku. Industrijska revolucija, period depresije i projekcije budućih gradova iz vremena Vijetnamskog rata su primeri koji pokazuju kako smo se suočavali sa izazovima i inspirisali se da gradimo bolju budućnost. Dakle, iako možda nismo trenutno okruženi istim nivoom optimizma kao u prošlosti, važno je da ohrabrimo maštu i da se bavimo pitanjima koja će nas inspirisati da stvaramo gradove budućnosti koji će biti održivi, inkluzivni i prosperitetni za sve njihove stanovnike.

Rapidan napredak informacione tehnologije (IT) u protekle dve decenije doveo je do promena u načinu razmišljanja o budućnosti gradova. Sa sve bržim usvajanjem novih tehnologija u društvu, urbanisti i dizajneri su suočeni sa izazovom razumevanja potencijalnih implikacija ovog napretka na gradski život. U prošlosti, često su se pravile pretpostavke da će računari i tehnologija unaprediti naše živote na bezuslovan način, što je sada dovedeno u pitanje. Literatura o planiranju koja istražuje odnos između IT i gradova postaje sve prisutnija, posebno radovi poput onih Aleksandra Kastelsa, Dejvida Grejema, Kevina Mičela. Mičelova knjiga “E-topia” iz 1999. godine ističe važnost razmatranja uticaja IT na dizajn grada. Takođe, od sredine 1980-ih, postoji podžanr naučne fantastike poznat kao sajberpank, koji istražuje načine na koje IT može transformisati društvo, politiku, ekonomiju i prostor.

Autore kao što su Vilijam Gibson i Nil Stivenson, koji su poznati po svojim urbanim vizijama u okviru sajberpanka, karakterišu moćni narativi o međusobnoj povezanosti društva, prostora i sajber prostora. Oni osvetljavaju moguće posledice trenutnih trendova razvoja, istražujući kako se fizički gradovi i virtualni prostori mogu međusobno oblikovati i uticati jedan na drugi. Cyberpank, kao deo šire kulture koja istražuje paralelne svetove fizičkog i digitalnog, analizira trenutnu urbanu, ekonomsku i političku geografiju i pokušava da projektuje njihovu evoluciju u bliskoj budućnosti. Ova literatura i umetnost postaju ključni izvori inspiracije i razumevanja za urbaniste, pomažući im da se pripreme za izazove i mogućnosti koje donosi digitalna era u urbanom okruženju.

Prema Barouzu (1997), najintenzivnije prikaze dualizma savremenog društva ne možemo naći samo u društvenim naukama, već i u izmišljenom svetu sajberpanka, s posebnim naglaskom na romanima Vilijama Gibsona i Stivensona. Njihova dela, poput Gibsonovog “Neuromansera” i Stefensonovog “Snow Crash”, nude duboke uvide u kompleksnost urbanog života i digitalne transformacije. Burrows (1997) ide čak toliko daleko da tvrdi kako se bolje može razumeti savremeni urbani pejzaž čitajući sajberpank autore nego klasične teoretičare poput Saskije ili Kastelsa. Ova tvrdnja naglašava moć sajberpanka da nas podstakne na razmišljanje o budućnosti gradova i društva na način koji klasična sociologija možda ne može.

Iako Burrows koristi pomalo ekstreman jezik, suština njegovog argumenta nije tako radikalna. Postoji jasna rekurentna veza između sajberpanka i urbanog razmišljanja, posebno kroz radove poput Gibsonovog “Neuromancera” i Majk Dejvisovih studija o urbanim pejzažima. Dejvisova analiza Los Anđelesa u delu “Grad kvarca” i Gibsonov virtuelni prikaz istog grada, zajedno sa drugim sajberpank radovima, doprinose razumevanju kompleksnosti modernog urbanog okruženja. Kroz konceptualnu vezu između sajberpanka i urbanizma, dobijamo perspektivu koja transcendirа klasične granice teorije i omogućava nam da razmatramo budućnost gradova kroz prizmu digitalne revolucije i društvenih transformacija.

Vizija grada budućnosti koju sajberpank pisci predstavljaju slika je sveta u kojem se materijalnost isprepliće s virtuelnošću. Slično kao danas, postoji dualnost između fizičkog sveta i virtuelnog, koji su povezani kroz ljudsku interakciju i medije. Ovo postavlja pitanje kako se grad, kao postindustrijska entitet u doba informacija, strukturira i oblikuje. U sajberpank romanima već su naslikane živopisne distopijske slike gradova budućnosti. Ovi narativi opisuju blisku budućnost koja se odvija unutar jedne ili dve generacije od sadašnjosti. Radnja se često odvija samo nekoliko decenija u budućnost kako bi se istakli i kritikovali trenutni društveni trendovi. Ova blizina vremena u savremenoj naučnoj fantastici služi da naglasi ubrzane društvene promene i trajne tranzicije koje oblikuju naš svet, posebno u oblasti informacione tehnologije.

Primera radi, film “Blade Runner” smešten je u Los Anđeles 2019. godine, dok se Cyberspace trilogija dešava u periodu od četrnaest godina u bliskoj budućnosti. Ova vremenska blizina sugeriše da fizički elementi koji postavljaju scenu za sajber avanture protagonisti su ili su prisutni danas ili će biti prisutni sutra. Kroz sajberpank žanr, vidimo ekstrapolaciju sadašnjosti u budućnost. Mnoge od urbanističkih tipologija prisutnih u vizijama budućih gradova Vilijama Gibsona i Stivensona postaju očiglednije danas. Ovo nije iznenađujuće jer su naši gradovi danas već slični vizijama iz ranog 20. veka, koje su predstavljale hiper-guste moderne gradove s visokim neboderima, vazdušnim mostovima i fantastičnim vazdušnim brodovima.

Tako, sajberpank literatura ne samo što nas vodi u budućnost, već i osvetljava naše sadašnje okruženje i postavlja pitanja o tome kako se tehnologija i društvo međusobno oblikuju i utiču jedno na drugo u kontekstu urbanog života. Sajberpank autori pružaju duboke i detaljne opise različitih aspekata društva, fizičkog okruženja i virtuelnog prostora, što njihovo proučavanje čini izuzetno bogatim u pogledu sagledavanja budućnosti urbanog života, kulture i prostora. Gibsonovi narativi se često odvijaju u istočnom delu Sjedinjenih Američkih Država, dok se neki suprotstavljaju ovoj geografiji predstavljajući azijske i evropske gradove. Sa druge strane, Stephensonovi i Dikovi narativi se često smestili duž zapadne obale Sjedinjenih Država.

Iako se ova analiza može činiti usko fokusiranom na geografske lokacije i izvore inspiracije, važno je istaći da sajberpank pisci pružaju dubok i značajan uvid u moguće posledice aktuelnih trendova razvoja. Njihove vizije mogu poslužiti kao upozorenje urbanim dizajnerima i planerima o potencijalnim budućim izazovima ili kao prvi korak u razmatranju koncepta „mrežno posredovane metropole digitalne elektronske ere“ (Mitchell, 1999). Stoga, kroz prizmu sajberpank književnosti, otvaramo vrata ka dubljem razumevanju načina na koji tehnologija, društvo i urbanizacija međusobno interaguju i kako ovi procesi mogu oblikovati budući urbani pejzaž. Ove vizije nam pružaju važan uvid u kompleksnost i dinamiku budućih gradova, istovremeno nas podstičući na razmišljanje o načinima kako možemo stvoriti održiva i inkluzivna urbana okruženja u eri digitalne revolucije.

U članku “Postmoderni urbanizam” iz 1998. godine, Dear i Flusti postavljaju alternativu koncentrično-prstenastom modelu urbane strukture Čikaške škole, koristeći iskustvo Los Anđelesa kao studiju slučaja. Oni identifikuju pojavu postmodernog urbanog procesa u kojem urbana periferija organizuje centar u kontekstu globaliziranog kapitalizma. Ovaj proces karakteriše stvaranje kulturnih hibrida kroz fenomen koji autori nazivaju “memetička zaraza”, što rezultira nastankom novih identiteta, kultura i političkih opredeljenja. Memetička zaraza opisuje proces u kojem kulturni elementi jedne grupe ili pojedinca unakrsno utiču na kulturu druge grupe ili pojedinca koji su ranije bili manje izloženi tim elementima. U najboljem slučaju, heteropolis koji nastaje iz ovih kulturnih hibrida može biti karakterisan improvizovanim urbanim okruženjem punim energije i prolaznosti, ali istovremeno i neplaniranom vulgarnošću.

Međutim, postoji i negativna strana ovog procesa. Heteropolis može se suočiti sa socijalno-ekonomskom polarizacijom, rasizmom, nejednakošću, beskućništvom i socijalnim nemirima. Ove negativne posledice mogu biti rezultat nedostatka planiranja i kontrole nad urbanim razvojem, što dovodi do dubljih socijalnih problema u gradskim sredinama. Stoga, postmoderni urbanizam donosi složene izazove i mogućnosti za gradove, te se postavlja pitanje kako adekvatno upravljati ovim procesima kako bi se osiguralo održivo i inkluzivno urbanističko okruženje koje može pozitivno uticati na život svih građana.

Koncept kulturnih hibrida u urbanom prostoru najupečatljivije je prikazan kroz scene na ulicama filma „Blade Runner“ iz 1982. godine. Jezik i korišćenje prostora predstavljaju ključne indikatore kulturnih hibrida u ovom filmu. Na haotičnim i dekadentnim ulicama Los Anđelesa 2019. godine, stanovnici komuniciraju jezikom koji je prožet elementima japanskog, nemačkog, španskog, engleskog i drugih jezika. Ovaj jezik se naziva jezikom koji “govori grad” i predstavlja kombinaciju različitih kulturnih uticaja.

Stanovnici takođe prilagođavaju gradsku infrastrukturu koja se urušava na način koji stvara kompozitne strukture tradicionalnih azijskih prodavnica ugrađenih u skelete visokih spratova od livenog gvožđa iz 19. veka. David Harvi ističe da je “treći svet” ne samo stigao u Los Anđeles, već su i znaci njegovog sistema prisutni svuda po gradu. Ova tema kulturnih hibrida se takođe istražuje i u filmu „Peti element“ iz 1997. godine, gde se prikazuju slike čamaca za tajlandsku hranu koji plove iznad horizonta Menhetna, što dodatno pojačava koncept kulturnih hibrida u urbanoj sredini.

Takođe, Gibsonova knjiga “Mona Lisa Overdrive” (1988) prikazuje kulturne hibride kroz jezik i površne adaptacije izgrađene sredine. Lik Kumiko, mlada japanska devojka, posmatra kulturne hibride u imigrantskom naselju u Londonu, gde se različite kulture stapaju stvarajući potpuno nove hibridne kulture koje se integrišu sa izgrađenim okruženjem. Ovi primeri jasno pokazuju da imigranti i različite kulturne grupe stvaraju nova kulturna okruženja i mesta prilagođena njihovim potrebama, čime se menja karakter samog grada. Ova interakcija između različitih kultura i izgrađenog okruženja stvara život u budućnosti heteropolisa, gde se multiformne kulture oblikuju i izražavaju svoje primese na pejzažu i svakodnevnom životu.

U nadolazećem kapitalističkom društvu, struktura upravljanja kakvu poznajemo danas više neće postojati. Ovo je uverljivo predstavljeno u delu Stivensona, gde multinacionalne korporacije preuzimaju kontrolu nad globalnim procesima, a tradicionalne vlade, bilo da su državne ili lokalne, su ili disfunkcionalne ili su potpuno prepuštene privatnom sektoru. U budućnosti koju opisuje Stivenson, centralna vlada je skoncentrisana u poslovnom kompleksu poznatom kao Fedland, smeštenom u Los Anđelesu.

Vladine funkcije su privatizovane ili su potpuno zanemarene, što je dovelo do toga da se spomenici i muzeji u Vašingtonu, simboli američke vlade, sada održavaju kao privatni turistički park. Ovaj fenomen, gde se javne usluge potpuno zanemaruju, naročito pogađa siromašne delove grada, dok bogati imaju sredstva da samostalno obezbede svoje osnovne potrebe poput vode i struje. U Gibsonovim delima, kao što je “Pasja samoća”, izolovani delovi grada postali su mesta gde se ljudi oslanjaju na alternativne načine za pristup osnovnim životnim potrebama. Na primer, stanovnici ovih područja često se snalaze koristeći neformalne načine za dobijanje električne energije ili za uzgajanje hrane kako bi preživeli. Ovakva slika budućnosti jasno ukazuje na duboke promene u društvenom sistemu i načinu funkcionisanja gradova koji bi mogli nastupiti u budućnosti, postavljajući pitanja o odgovornosti i pravcu u kojem se društvo kreće.

Postindustrijski gradovi suočavaju se sa izazovima oporavka i transformacije u eri informacione ekonomije. U ovoj novoj ekonomiji, bogatstvo se stvara i održava putem razmene podataka i proizvodnje informacija, dok fizički gradovi ne doživljavaju isti stepen obnove. Informacija je ključna komponenta ove ekonomije, a pristup njoj je uglavnom virtuelan – putem različitih digitalnih platformi poput Matriksa, CIC-a i Metaverse-a. Iako se ekonomska aktivnost zasniva na razmeni podataka, ona se uglavnom koncentriše u nekoliko urbanih centara, kao što su Spraul, Njujork i Atlanta. To znači da ovi gradovi i dalje imaju vitalnu ulogu kao komandni i kontrolni centri za informacionu ekonomiju. Međutim, uprkos ovoj ekonomskoj aktivnosti, gradovi se suočavaju sa izazovima kao što su društvena nejednakost i smanjenje uloge javnog sektora.

Ovi faktori dovode do situacije gde se siromaštvo i društvene razlike naglašavaju u fizičkom svetu, dok se ekonomska aktivnost odvija uglavnom na digitalnom nivou. Ovaj paradoks predstavlja izazov za urbani razvoj i zahteva sveobuhvatan pristup koji uključuje ne samo ekonomske, već i socijalne i javne politike kako bi se osigurala održiva budućnost gradova u doba informacione ekonomije. Sajberpank kao žanr naučne fantastike ima duboku povezanost sa savremenim urbanim trendovima i budućim posledicama tih trendova. Kroz svoje ekstrapolativne priče, sajberpank nam zapravo daje uvid u sadašnjost i služi kao upozorenje urbanističkom dizajnu o tome kuda nas trenutni trendovi mogu odvesti.

Vizije budućeg grada u sajberpanku su proizvod trenutnih trendova u urbanom razvoju. To znači da pejzaži, kako fizički tako i virtuelni, koje sajberpank predstavlja, zapravo su rezultat kako kultura napreduje u određenom pravcu i kako to utiče na postojeće stanje. Ovaj žanr nam omogućava da sagledamo moguće buduće izazove i promene u urbanom okruženju, kao i da razumemo kako današnje odluke i akcije oblikuju gradove sutrašnjice.

Dakle, sajberpamk nije samo fantastična priča, već je i relevantan alat za analizu i razumevanje aktuelnih urbanih dinamika i njihovih potencijalnih implikacija na budućnost gradova. Sve ove analize sajberpanka su nam omogućile da bolje razumemo kako se virtuelni prostor formira pod uticajem fizičkog urbanog prostora, jer je to jedini način da conceptualizujemo digitalno prostranstvo. Kombinujući ova tri poglavlja, dobijamo uvid u naučene lekcije iz poređenja sadašnjosti i budućnosti, kako u fizičkom tako i u virtuelnom prostoru. Kao što Bukatman navodi, “Urbani prostor i sajber prostor postaju uzajamne metafore – svaki omogućava razumevanje i pregovaranje o drugom”.

Prema konceptima sajberpanka, budući razvoj savremenog grada oblikuje postmodernu fazu u nastajanju, što dovodi do rekonstrukcije sadašnjosti na mesto koje je gotovo neodvojivo od Dear i Flustijevih kompozitnih urbanih scenarija. Uz to, sajberpank romani ilustruju kako se suština fizičkog sveta prilagođava i poboljšava u virtuelnom carstvu. Postoji paralelni efekat između transformacije modernog grada u postmoderni grad, pri čemu se elementi iz fizičkog sveta preuzimaju u oblikovanju virtuelnog sveta. Opisi urbanosti u sajberpanku pokazuju kako postmoderna faza utiče na savremeni moderni grad i kako se savremeni grad prilagođava novonastalim uslovima. Kroz razvoj elemenata poput „burbklava“, spontanih naselja, „nadzornih prostora“ i „zona očuvanja“, vidimo kako postmoderni elementi prevazilaze i menjaju savremeni gradski pejzaž, obuhvatajući predgrađa, nebodere i trgovačke centre.

Sajberpank virtuelni prostor je i dalje pod uticajem fizičkog urbanog prostora i nastaviće da se oblikuje pod tim uticajem. Zbog opadanja kvaliteta fizičkog urbanog prostora, virtuelni prostor nudi mogućnost prilagođavanja individualnim interesovanjima i potrebama, pružajući senzualnu stimulaciju koja može da se takmiči sa onom u stvarnom svetu. Stoga je privlačnost virtuelnih svetova kao mesta bežanja iz haotičnog i pritiskajućeg fizičkog okruženja budućnosti sve veća. Nemoguće je izbeći rast kulturne važnosti virtuelnih svetova, koji će s vremenom postati važniji od fizičkog sveta. Drugim rečima, fleksibilnost digitalnog sveta se kombinuje sa neprijatnostima fizičkog sveta, što dovodi do stvaranja kulture koja je pretežno oblikovana virtuelnim okruženjem.

Kako digitalni prostor sve više postaje izvor kulture i naš referentni okvir, možemo pretpostaviti da će aktivnosti virtuelnog sveta na kraju imati uticaj i na fizički svet. Postoji mogućnost da će preko agenata poput urbanih dizajnera uticaj virtuelnog sveta na fizički svet biti pozitivan. Iako možda sada teško zamislivo, virtuelni svetovi poput Aktivnih svetova ili Metaverzuma mogu imati značajan uticaj na oblikovanje naših urbanih pejzaža, kako je predviđeno u sajberpank pričama. U budućnosti koju sajberpankovi predviđaju, možemo zamisliti scenario gde degradirani urbani pejzaži koegzistiraju sa visokotehnološkim dostignućima kao što su simulirana stimulacija i Metaverzum. Kroz korišćenje slušalica ili implantata biočipa, ljudi bi mogli doživeti iskustva koja prevazilaze granice stvarnosti. Ovakav scenario bi dodatno naglasio važnost urbanog prostora i njegovu evoluciju pod uticajem digitalne tehnologije.