Moja definicija stvaranja je radi ono što voliš i budi drugačiji

Moj jedini problem u poslu jeste needukovanost klijenata i njihovo slabo poznavanje procesa fotografisanja. Ne želim da moj posao zvuči kao kvantna fizika, ali zaista ukoliko želite da se nešto odradi profesionalno onda za to treba i vremena i znanja, kao i u svakoj drugoj profesiji.

Anida Krečo, arhitektica

Anida Krečo je rođena 1980. godine u Sarajevu. Arhitektonsko obrazovanje stekla je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, te na Arhitektonskom fakultetu Tehničkog univerziteta u Beču. Dugi niz godina se ne bavi samo arhitekturom nego i fotografijom, sa fokusom na arhitektonskoj fotografiji.

Njene fotografije objavljivane su u renomiranim arhitektonskim časopisima ORIS i A10, te monografijama „Sarajevo – moj grad mjesto susreta“ i „Vijećnica – Sarajevo“. Autorica je samostalnih izložbi „Moduli moderne u Sarajevu“ i „Zaboravljena tradicija – rekonstrukcija Isa-begovog hamama“, u saradnji sa arhitekticom Lejlom Kreševljaković kreira izložbu „Domovi kulture u Sarajevu“, a učestvovala je i na međunarodnoj izložbi „Totally Lost“. Za sve čitaoce m-Kvadrata, Krečo govori o ljubavi prema arhitekturi, fotografisanju,te inspiraciji pri radu.

Intervju: Anida Krečo, arhitektica

Otkud ljubav prema arhitekturi i fotografisanju? Kako je sve počelo?

Kroz osnovno i srednjoškolsko obrazovanje uvijek sam imala afiniteta prema matematici, posebno geometriji, te likovnom obrazovanju. A s druge strane, u djetinjstvu sam sate provodila prebirući stare fotografije mojih roditelja, te naše porodične albume. Nakon završene matematičke gimnazije bilo je očekivano da ću obrazovanje nastaviti u tom smjeru, ali za mene je prvi izbor bila arhitektura. U njoj sam vidjela spoj svih mojih ljubavi.

Fotografija je došla nešto kasnije. Tokom studija arhitekture bilo je neophodno fotografisati određene lokacije ili objekte vezane za studentske projekte. Na taj način sam i otkrila ljepotu arhitektonske fotografije i mogućnost da se neki objekat prikaže na najbolji način.

Koliko je bavljenje arhitektonskom fotografijom zanimljiv i dinamičan posao, te da li je u BiH dovoljno razvijen?

Nakon studija sam se uporedo bavila i arhitekturom i fotografijom, ali ljubav prema dokumentovanju arhitekture je u jednom momentu prevagnula, te sam se odvažila i počela se izričito baviti arhitektonskom fotografijom. Taj korak, za mene, novo i neistraženo, je na sreću prošao izuzetno dobro. Mogu reći da sam samo prvih 10 dana bila bez angažmana, jer mnogi arhitekti u BiH, te arhitektonski časopisi iz regiona su prepoznali kvalitet mog rada.

Rekla bih da je fotografski posao generalno zanimljiv i dinamičan, svaka grana fotografije, bilo da se radi o fotografisanju arhitekture, ljudi, događaja, pejzaža, produkata, itd. ima svoje specifičnosti. I što je interesantno za fotografsku profesiju jeste da je svaki angažman poseban i drugačiji, bez obzira što je tema možda uvijek ista.

Arhitektonska fotografija u BiH će se razvijati onoliko koliko za to bude potražnje. Nažalost, mnogi još ne vide prednosti kvalitetne fotografije i propagiranja svog rada kroz taj vid medija. Mnogi se zadovolje bilo kakvom fotografijom, jer je kod nas marketing još uvijek najviše zastupljen na osnovu usmenih preporuka, a ne vizuelnog marketinga.

Šta Vas inspiriše pri radu?

Kad se radi posao koji se voli inspiracija generalno dolazi iz te same ljubavi. Zatim iz motivacije i nastojanja da objekat snimim onako kako ga je arhitekt zamislio, da nađem taj ugao ili te detalje koji na prvu pokazuju ideju arhitekta. A posebno mi je zadovoljstvo kada se i sam arhitekt iznenadi i obraduje sa nekom novom vizurom koju uspijem pronaći. Tada mogu reći da je snimanje bilo i više nego uspješno.

Dokumentujete arhitekturu, interijer i izgrađeni okoliš. Koje su prednosti i mane ovakve vrste posla u BiH?

Kao što i sami kažete dokumentujem arhitekturu, interijer i izgrađeni okoliš. Ono što je osnovna i zajednička karakteristika nabrojanog jeste statičnost. Objekat stoji, neće nigdje otići, tako da mnogi misle da arhitektonsko snimanje i nije veoma teško. Ali je pravi izazov od statičnog motiva napraviti dinamičnu fotografiju, fotografiju koja nije dosadna i jednolična. Naravno, kao i u svim drugim granama fotografije, tu je mnogo bitna igra sjene i svjetla. No međutim kod arhitektonske fotografije pored ovih parametara veliku ulogu igraju geometrija i perspektiva. Neophodno je naći taj ugao koji će kroz geometriju, trodimenzionalni objekat učiniti dinamičnim i u dvije dimenzije fotografije.

Najveća mana arhitektonske fotografije jeste da ne postoje šminkeri za arhitekturu. Kada snimate osobe lako ćete ih našminkat i uljepšati, ali arhitektura i okolina je takva kakava jeste. Mnogi kažu, pa ok ima photoshop, no međutim i photoshop ima i treba imati svoje granice. Nije cilj od fotografije učiniti da izgleda kao 3d render.

Da li ste se u svom radu suočavali s nekim problemima?

Moj jedini problem u poslu jeste needukovanost klijenata i njihovo slabo poznavanje procesa fotografisanja. Ne želim da moj posao zvuči kao kvantna fizika, ali zaista ukoliko želite da se nešto odradi profesionalno onda za to treba i vremena i znanja, kao i u svakoj drugoj profesiji. Danas, u svijetu tehnologije, kada je foto aparat svima dostupan i kada svako može praviti fotografije, smatra se da je to jednostavan posao, te je veoma često podcjenjen.

Magistarirali ste na Tehničkom Univerzitetu u Beču. Koliko vam je arhitektonsko obrazovanje pomoglo u poslu kojim se danas bavite?

Moje obrazovanje u arhitekturi je bilo krucijalno za moju profesiju danas. Mislim da će školovani arhitekt lakše naučiti osnove fotografije, nego što će školovani fotograf naučiti osnove arhitekture. Ne želim ovdje zvučati arogantno, ali u korist ove izjave stoji i činjenica da velika većina arhitektonskih fotografa u svijetu ima arhitektonsko obrazovanje. Možda mogu reći da su uspješni arhitektonski fotografi, u biti neostvareni arhitekti.

Naravno lako je naučiti tehničke karakteristike arhitektonske fotografije. Ali ključ uspjeha je u tome da se prepozna kadar i ideja arhitekte, što dolazi kroz formalno obrazovanje u arhitekturi.

Koja je Vaša definicija stvaranja?

Ukratko definicija stvaranja bi bila, radi ono što voliš i budi drugačiji i originalan.

Na koji način postižete maksimalni vizualni utjecaj?

Da bi se izvukao maksimalni vizualni utjecaj veoma je bitna analiza. Uvijek kada sam u mogućnosti, nekoliko dana prije snimanja obiđem objekat da tačno vidim lokaciju, položaj, orijentaciju i slično, te napravim probne fotografije. Na taj način sam u mogućnosti odrediti koje doba dana je najbolje za snimanje tog objekta, kada sunce najbolje pada, kada pravi najinteresantnije sjene, kakvo je izgrađeno okruženje objekta itd.

Naravno ukoliko je objekat udaljen onda određene pripreme vršim u dogovoru sa arhitektom, te uz pomoć satelitskih snimaka i programa za određivanje ugla sunca u zavisnosti od doba godine i doba dana. Ili ako snimam neki enterijer, neophodno je prije snimanja sve lijepo srediti. Tj. skloniti iz kadra nepotrebne elemente, zatim poravnati namještaj, da sve bude u liniji i „pod konac“, popraviti jastuke, naslonjače, itd. Jedino na taj način arhitektonski prostor dolazi do izražaja. Nerijetko nakon snimanja nekog lokala dobijem komentare da im nikad nije bilo urednije namješteno. Tako da i u fotografisanju ima dosta i fizičkog rada.

Za kraj, možete li nam istaknuti neke od Vaših omiljenih radova?

Veoma je teško i nezahvalno istaći neki rad ili radove kao omiljeni. Svaki angažman je interesantan na svoj način.

Radije bih ovdje istakla nekomercijalne radove, one koje radim za svoju dušu. Trenutno sam najviše pod utiskom posljednjeg projekta: „Domovi kulture u Sarajevu“,  koji je baziran na temi doktorskog rada (u izradi) arhitektice Lejle Kreševljaković. Projekat je javnosti predstavljen u vidu izložbe, organizovane u suradnji sa Međunarodnom konferencijom „Važnost mjesta“ koja je održana ovog mjeseca (20.-22.oktobra 2017.) u Sarajevu. Kao što i sama kaže, Lejla „kroz svoj rad želi usmjeriti pažnju javnosti na objekte domova kulture. To su bila mjesta izuzetno prisutna u životu lokalnih zajednica za vrijeme socijalističkog perioda BiH. Objekti su imali edukativnu, kulturnu i zabavnu funkciju. Većinom su obnovljeni nakon rata ’92.-’95., ali nisu vratili ulogu i značaj kakav su imali. Istraživanje je pokazalo da se danas koriste u različite svrhe, te da najvećim dijelom više nisu uključeni u kulturni razvoj lokalnih zajednica“. Na sveobuhvatni rad i koncept kolegice Lejle Kreševljaković, ja sam fotografisala pet domova kulture u Sarajevu. To je bio izuzetno interesantan zadatak, jer svi ti objekti su stariji od 60 godina, to je arhitektura nekog drugog vremena, usudila bih se reći i za arhitekturu, boljeg vremena. Interesantno je vidjeti da se tada gradilo da traje, gradilo se fleksibilno i izuzetno funkcionalno, i veoma moderno za to vrijeme. Posebo je interesantno koliko se pažnje pridavalo detaljima.

Imate li neku poruku za naše čitaoce?

Poruka za vaše čitaoce i eventualne nove klijente ili saradnike bi bila da se pokušaju informisati o fotografiji generalno. Možda sa strane izgleda jednostavno „samo“ pritisnuti okidač foto aparata, ali iza dobre fotografije stoji mnogo znanja, iskustva i izrazito skupe opreme.

m-Kvadrat

print