Postoji redoslijed kojim uglavnom treba ići i koji se nama pokazao kao ključ u dobroj strategiji. Prvo i osnovno je upoznavanje sa klijentom, da li to bila kompanija ili privatni klijent, prvo je da shvatimo njihove potrebe i želje. U tom procesu je najvažniji kontakt, razgovor, komunikacija.

Intervju: Nikola Martinović, dipl.ing.arh., Arhitektonski biro N-Martin

Biografija: Arhitektonski biro N-Martin osnovan je 2005. godine kao prirodan slijed događaja i dugogodišnjeg rada arhitekte Nikole Martinovića. Rad studija je multidisciplinaran i obuhvata arhitekturu, enterijerska uređenja, urbanističke projekte, urbanističke i arhitektonske analize, dizajn namještaja i istraživanja na poljima umjetnosti i dizajna. Stalna želja za istraživanjem na različitim poljima u arhitekturi, praćenje trendova, primjena tehnoloških inovacija, upotreba energetski efikasnih sistema učinila je da se studio razvije u jedan kompaktan tim koji može da odgovori svim zahtjevima savremenog načina života jer shvatanje arhitekture i kreiranja prostora doživljavaju kao izazove koji svojom ljepotom raznolikosti upotpunjavaju njihov kreativni izraz. Bogatom portfoliju arhitektonskog biroa N-Martin, naročito se ističu projekti rekonstrukcije, adaptacije, ali i enterijerskog uređenja znamenitih institucija poput Galerije Matice srpske i Poklon-zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu, podruma Muzeja nauke i tehnike i Knjižare Geca Kon u Beogradu ili Kulturnog centra u Topoli.

Nikola Martinović, arhitekta i osnivač studija N-Martin, otkriva svoje profesionalne puteve i izazove. U intervjuu za časopis m-Kvadrat, Martinović govori o svom ulasku u svijet arhitekture, inspiraciji koju pronalazi u radu i važnosti balansiranja između poslovnog i privatnog života. Sa retrospektivom bogate karijere i značajnih projekata, Nikola sa čitaocima dijeli svoja razmišljanja o struci, kreativnim procesima i vrijednostima koje ga vode.

Za početak, recite nam ko je Nikola privatno, a ko poslovno?

Od svih dosadašnjih pitanja ovo pitanje me je ponajviše navelo na razmišljanje, i verujte mi uopšte nije lako odgovoriti. Do pre 9 godina privatno Nikola je mogao da bude šta je hteo, a sve je zavisilo od konkretnog životnog perioda. U jedno sam samo siguran, mnogo smo se dobro zabavljali! Pre tačno 8 godina, život se promenio, postao je mnogo smisleniji, odgovorniji pa i mogu slobodno reći zabavniji. Tako da je Nikola Martinović privatno od pre 8 godina prvenstveno otac dve sjajne devojčice (bliznakinje), pa onda sve ostalo. Poslovno se ništa bitno nije promenilo od 2004. godine, pa je Nikola u toj sferi bio i ostao Arhitekta.

Otkud ljubav prema arhitekturi?

E, ovo je već zanimljivo pitanje, pa je potrebno biti kratak, što je dosta teško.
U osmom razredu osnovne pred nas kao klince je stavljen ozbiljan zadatak, trebalo je izabrati srednju. Mnogi su u tom periodu birali gimnazije, meni se tad činilo da je gimnazija izuzetno teška i da se tamo „puno uči“. Jedini predmet iz osnovne škole koji me je uistinu zanimao bio je Teničko. Tadašnja nastavnica tehničkog je malo više insitirala na tehničkom crtanju u arhitekturi. Tu sam nekako bio na svom terenu pa je samim tim logičan izbor pao na građevinski školu, smer visokogradnja (sadašnji arhitektonski smer). E sad, mi iz građevinske škole nismo nikad bili baš nešto dobri đaci, tehnička škola u periodu užasnih devedesetih i sva pubertetska iskušenja nisu nam baš išla pod ruku, pa smo tako više bili „napolju“ nego u školi.

Kroz celu srednju školu nisam baš imao ideju da nastavim sa školovanjem, jednostavno ta čudna vremena i tadašnja atmosfera nisu baš ulivali mnogo poverenja u sistem. I pored toga imao sam tu sreću da idem u „elitni“ razred, tako su tada nas sa smera visokogradnje nazivali. Taj dodeljeni epitet je u suštini bio opravdan jer su u našem razredu zaista bili izuzetno dobri đaci, više od pola razreda su bili odlikaši i svi oni su želeli nastaviti sa školovanjem i naravno upisati arhitektonski fakultet. To je bila sjajna pokretačka energija i imala velikog uticaja na nas „malo slabije“, jednostavno te povuče i počneš da razmišljaš na tu temu, a i proradi neki inat, taj čuveni inat – neće valjda svi na arhitekturu, a ja ne.

Prelomni momenat se desio kad su nam jedan dan u četvrtom srednje saopštili kako će nam doći profesor sa tada novosadskog arhitektonskog fakulteta u nastajanju, da nam održi predavanje kao i predstavljanje arhitekture. Naravno da su se svi iz razreda odazvali, a ja sam baš u to vreme imamo neke „obaveze“ u dvorištu i nisam se prijavio. Ali tadašnja i sadašnja moja drugarica iz klupe, jedna od onih dobrih, biću iskren, da nije bilo nje verujem da ne bi završio srednju, jer sam jedino njen rukopis mogao da čitam pod uglom od 30 stepeni na udaljenosti od 50cm, a ona je pisala malo krupnije kako bih mogao prepisati. E ta Marija me je nagovorila da idem na predavanje.

Otišao sam i odslušao predavanje otvorenih usta! Znate ono kad pogledate dobar film pa kad ostanete bez teksta do god se ne pojavi „color by technicolor“, pa se upale svetla, a vi još u fotelji poslednji, ne ide vam se, još bi da gledate, niste još izašli iz filma. E, tako je bilo. Profesor koji je tog dana održao predavanje bio je Ranko Radović. Pet godina posle imao sam tu čast da mi je uručio diplomu na kojoj je pisalo dipl.ing.arh. i nisam je menjo u Mast.inž.arh. i verovatno neću.

Ko su vam uzori u arhitekturi?

Jedini moj uzor tokom studija je bio upravo profesor Ranko Radović. Tek sada shvatam koliko je velika privilegija bila biti njegov student. Opet ću biti potpuno iskren, nisam bio baš najbolji student, jednostavno prioriteti su katkad malo drugačiji kad ste mladi, ali njegovo nijedno predavanje nisam propustio. Kasnije kako sazrevate otkrivate velikane svetske arhitekture, kako ih razumete tako i počinjete da ih cenite. I tako iz perioda u period pronalazite nova imena i upoznajete se sa sjajnom arhitekturom. I upravo u tim periodima vam uzori postaju oni koji su vam “legli” i tu počinjete da ih doživljavate kao inspiraciju, kao pokretačku energiju. I tu smatram ono najvažnije kod istraživanja u arhitekturi. Ne trebamo da pronađemo uzora, treba da pronađemo inspiraciju. Oni koji su nam “legli” treba da nam probude inspiraciju. Dakle, ne da ih kopiramo već da ih iskoristimo za naše nadahnuće. E, to je malo teže, pa zato i postoje studije, da što više puta pogrešimo, jer tamo su najjeftinije greške.

Kako je krenula vaša priča i rad u svijet arhitekture?

Od 1998. do 2000. godine, za vreme studija, radio sam na tadašnjem IN radiju kao saradnik u marketingu. Bile su to sjajne godine, organizacije čuvenih IN radio žurki, nastajanje Exit-a u kojem sam učestvovao u početku i vodio marketing u prve dve godine, sjajni ljudi neke nove underground scene. Tadašnji IN radio se nalazio u Fruškogorskoj ulici u prostorijama kompanije Elpro (bavili su se proizvodjom nameštaja). Kako smo bili u istim prostorijama imali smo kontakt sa ljudima iz kompanije i tu sam upoznao prvog klijenta koji mi je dao posao crtanja kuhinje, jer ja sam bio jedini sa arhitekture tu u okruženju. Preko kuhinja sam polako osvajao ostale prostorije, trpezariju, dnevnu, spavaću itd. Dakle, svakom ko bi me angažovao za kuhinju predlagao sam da nacrtam ili dizajniram ostale prostorije. U to vreme ljudi baš i nisu znali šta tačno arhitekta sve može da radi, uglavnom arhitekte su bili “neki ljudi koji crtaju zgrade” i rade u Planu i ProING-u, a tamo su nedodirljivi i jako su skupi. Pa sam polako morao da objasnim kako postoje i arhitekti koji rade enterijere, crtaju plakare, dizajniraju životni prostor. Da, svi su to razumeli, ali naravno niko to nije hteo da plati. Tako da sam smislio način i napravio dogovor sa proizvodjačima nameštaja. Besplatno sam crtao i dizajnrao klijentima, a imao sam procenat kod izvođača za posao koji sam doneo. To sad nije ništa novo, ali verujte mi tad je bilo.

I tako jedan po jedan mali enterijer dovoeo me je do prvog ozbiljnog posla. Bio je to restoran PASHA u Novom Sadu. To je bilo davne 2003. godine i do tada su svi restorani izgledali isto, kao kafanice. Prvi novosadski fine dining sa za to vreme ultra savremenim enterijerom je bio PASHA. To je bila ta prekretnica, kasnije su dolazili razni zanimljivi poslovi, uglavnom kafići, diskoteke; Kafe Loutrec, diskoteka Piping itd.

Kad je osnovan arhitektonski biro N-Martin, recite nam više o ovim počecima?

Arhitektonski studio N-MARTIN je zvanično počeo sa radom u januaru 2006. Dok moji prvi počeci kreću nekoliko godina ranije. Prvi prostor je bio u baraci u ulici Marka Miljanova u Novom Sadu na Podbari. Kuriozitet je, kad se zapetlajm sa ulicama objašnjavajući novom klijentu kako da me nadje, najlakše je bilo objasniti, baraka preko puta Dom Perignon-a, to je u 100% slučajeva razbilo tremu i atmosferu napravilo opuštenom. Malo stariji Novosađani će znati o čemu pričam, a vas ako baš jako zanima pronađite Novosađanina 35+ i slobodno ga pitajte za pomenuti lokal, priče su sjajne. Tokom svih ovih godina promenili smo 4 prostora, ali moram priznati da je prvi bio najšarmantniji.
Izazova je bilo na pretek, o njima se čitav jedan podcast može snimiti, ali jedno je sigurno, sve smo uspeli da ih prebrodimo. I sad posle ovoliko godina mogu sa sigurnošću da kažem, što više znaš o posledicama tvojih planiranih postupaka to ti je teže da kreneš i ostavriš zamiso koju imaš. Tako da mi je u neku ruku drago svih progrešnih poteza koje sam napravio, jer su mozda tada ispali kao pogrešni, a iz ove perspektive su trebali da se dese, baš takvi.

Na kojim projektima trenutno radite, a koji su u najavi?

U najavi imamo neke vrlo lepe projekte koji su nama izuzetno izazovni, pa pošto su tek na početku ja bi ih ostavio da budu iznenađenje.
Trenutno imamo par projekata razlišitih arhitektonskih programa, kao što su sportska hala u Aranđelovcu, rekonstrukcija i dogradnja u jednom novosadskom urbanom džepu, stambeno poslovni objekat u Novom Sadu i Staroj Pazovi, dva rezidencialna projekta jednoporodičnih kuća, u saradnji sa dizajn studiom 3Oranges design vizuelnu komunikaciju za dve javne garaže u Novom Sadu, industrijski objekat u Zrenjaninu i još po nešto. Da nam je dosadno, nije.

Šta je najvažnije prilikom projektovanja?

Ne postoji sveobuhvatna najvažnija stvar. Svaki projekat nosi sa sobom određenu vrstu izazova i nepoznanica koji utiču na rađanje ideje i sam tok projektovanja. Postoji redosled kojim uglavnom treba ići i koji se nama pokazao kao ključ u dobroj strategiji. Prvo i osnovno je upoznavanje sa klijentom, da li to bila kompanija ili privatni klijent, prvo je da shvatimo njihove potrebe i želje. U tom procesu je najvažniji kontakt, razgovor, komunikacija. Iz toga izvlačimo određene zaključke i stvaramo kompletnu sliku o klijentu. Druga stvar je istraživački deo. Od lokacije, istorije ako su postojeći objekti u pitanju, uslova, ograničenja i svih ostalih činilaca koji bi mogli uticati na samu arhitekturu.
Tek posle ova dva za nas ključna elementa pristupamo dizajnu, a za dizajn je neophodna inspiracija. E, ovaj deo je najteži! Inspiracija, gde, odakle, kako… Jedno ušta sam potpuno siguran jeste da ona ne dolazi sa Pinterest-a i Instagram-a. Ako ste posle dve pomenute faze posegnuli za Pinterest-om već ste na krivom putu.
Dakle, treba je tražiti upravo tamo gde je najteže naći, a to je definitivno u prva dva gore pomenuta segmenta.

S kojim izazovima se najčešće susrećete u svome radu?

Rekli bi problemima, ali nekako je mnogo lepše i blaže izazovima. Imamo par izazova koji su karakteristični, pa slobodno mogu reći za našu struku. Jedan od njih je definitivno nerealne želje. Ne mogu generalizovati, ali u večini slučajeva je tako. Zato ako pristupimo sistematično kao što sam objasnio u prethodnom pitanju, možemo spoznati koji su to nerealni zahtevi i preuprediti ih. I to je strašno važno, kako prepoznati budući izavov i pre nego što je postavljen ispred nas. Smatram da se jedino tako možemo izboriti sa njima ili ih minimizrati.

Ko sve čini vaš tim i koliko je timski rad važan?

U našem poslu timski rad je ključan. Više očiju bolje vidi, a mlađe kolege nam unose tu preko potrebnu energiju koja vrlo često popusti pred raznim ograničenjima. U našem timu su konkretno sve arhitekte. Širi krug tima čine sardnici iz svih inženjerskih oblasti. Najveći posao pored samog projektovanja je usklađivanje svih struka i koordinacija između svih saradnika. To je izazov sa kojima se svi susrećemo u našem poslu i za koji ne postoji škola, već samo iskustvo, a da bi se došlo do iskustva moraju se napraviti greške i to zna da bude bolno, ali je najbolja škola. Naše mlađe kolege kad dođu kod nas, oni većinom nemaju iskustva ali imaju energiju i puni su elana, pa mi malo stariji (neću reći matori) pokušavamo da prenesemo iskustvo, a od njih uzimamo energiju. Win win, zar ne? Dobar i kompaktan tim čini upravo međusobni odnos između starijih i mlađih kolega, a tu sinergiju je teško postići.

Bili ste jedan od predavača na Prvom regionalnom summitu arhitekture koji je održan 20. i 21.10.2023. u Narodnom pozorištu Sarajevo. Recite nam o čemu ste govorili i vaš utisak sa događaja?

Prvo mogu da kažem da sam jednom rečju oduševljen događajem. Imao sam utisak da je 24. po redu, a ne prvi. Što je samo dokaz predanog i sistematičnog rada. Možda ljudima koji su organizovali ne deluje tako, jer samo oni vide puno propusta koje su imali, ali nama koji smo bili predavači, pa i posetiocima ništa od tih stvari nije zasmetalo. Tako da ću iskoristiti ovu priliku da vam čestitam i poželim da drugi bude još bolji. Ja ću se sa zadovoljstvom svaki put odazvati, pa čak i ako me ne pozovete doći ću.
Na summitu smo predstavili naš rad i rad studija kroz retrospektivu izvedenih projekata i pokušali smo da predstavimo naš rad kroz jedan veoma koplektan projekat rekonstrukcije i adaptacije jednog zaštićenog objekta od kulturnog značaja. I nadam se da ćemo se opet družiti.

Za kraj, imate li poruku za naše čitatelje?

Voleo bih da imam one motivacione poruke: veruj te u sebe, uđivajte u onome što radite, volite svoj posao itd., ali nažalost nemam.
Imam nešto drugo. Pokušajte tako da radite da imate što više slobodnog vremena, za sebe, svoje najdraže i svoju porodicu! Radite da biste imali vremena!