Vjerujem da arhitektura mijenja navike, ponašanje, svakodnevicu. Ona može podstaći inkluziju, održivost, zajedništvo.

Intervju: Predrag Milutinović, Dipl.Ing.Arch, Mapa Architects

Kroz rad studija Mapa Architects, Predrag Milutinović gradi arhitekturu koja je tiha, ali snažna. Umjesto monumentalnosti, bira skromnost; umjesto komplikacija, jasnoću. U intervjuu za m-Kvadrat govori o tome zašto mu je proces važniji od rezultata, kako doživljava ulogu arhitekte danas i zašto vjeruje da dobra arhitektura nastaje iz poštovanja – prema kontekstu, prema zajednici i prema prostoru.

Biografija: Predrag Milutinović, rođen 1975. godine u Ivanjici, diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2002. godine. Od tada kontinuirano djeluje u oblasti arhitektonskog projektovanja, gradeći karijeru kroz različite segmente arhitekture, dizajna i menadžmenta u građevinarstvu.

Tokom godina rada, realizovao je brojne projekte javnih, poslovnih, stambenih i industrijskih objekata, kao i enterijera i objekata specijalne namjene. Njegov autorski potpis stoji iza niza prepoznatljivih arhitektonskih rješenja, od luksuznih vila i auto-salona renomiranih brendova (BMW, MINI, Honda, Mazda), do poslovno-stambenih kompleksa i javnih ustanova. Među značajnijim realizacijama ističu se: hotel Crowne Plaza Beograd, BMW i MINI salon u Beogradu, Centar ISKRA za sportsku rehabilitaciju paraolimpijaca u Kragujevcu, Hotel Icon u Beogradu, te objekti poput Delta City Podgorica, Delta HQ, i Hotel Intercontinental Ljubljana.

U okviru kompanije Delta Holding, obavljao je funkciju direktora za arhitekturu i dizajn menadžment, gdje je rukovodio timovima u procesu razvoja i koordinacije složenih investicionih projekata. Posebnu pažnju posvećuje standardizaciji brendova kroz arhitekturu, kao što je bio slučaj s razvojem objekata za trgovački lanac MAXI i bankarske ekspoziture Univerzal banke.

Njegov rad prepoznat je i nagrađen brojnim priznanjima. Dobitnik je Nagrade Grada Beograda za arhitekturu i urbanizam, kao i Nagrade kompanije Novosti za najbolje realizovano arhitektonsko djelo (obje 2012). Hotel Crowne Plaza Beograd, čiji je enterijer projektovao, nagrađen je prvom nagradom Saint-Gobain Rigips za najljepši enterijer u Srbiji i Crnoj Gori (2014), a objekat je bio i dio međunarodne selekcije u Berlinu.

Milutinovićevi projekti objavljivani su u relevantnim stručnim časopisima kao što su Ambijenti, Enterijer, Arhitekton i Super Space, dok su njegovi radovi više puta uvrštavani u selekcije Salona arhitekture u Beogradu i Novom Sadu. O njegovom stvaralaštvu pisano je i u stručnim publikacijama kao što su Kritički gambit – Osvrt na savremenu arhitekturu Srbije (2014) i Atlas likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije – 21. vek.

Dugogodišnje iskustvo, svestranost i duboko razumijevanje procesa savremene gradnje pozicionirali su Predraga Milutinovića kao jednog od prepoznatljivih autora na regionalnoj arhitektonskoj sceni.

Kako je tekao Vaš put prema arhitekturi, da li je to bio poziv ili splet okolnosti

Arhitektura je za mene bila poziv – tiha prisutnost od detinjstva, koja je sazrevala kroz crteže, prostore i pitanja o oblikovanju. Odluka nije došla naglo, već organski i neizbežno. Još u gimnaziji javila se želja za kreacijom, gradnjom, za učešćem u formiranju i menjanju prostora. Rođen sam u maloj sredini, gde arhitektura nije bila prepoznata kao važna tema – pojam se gotovo nije ni pominjao. Ipak, intuitivno sam reagovao na proporciju, svetlo, prostor. Taj osećaj prerastao je u potrebu da oblikujem.

Presudan trenutak bili su časovi umetnosti. Naš profesor, koga smo zvali “Mikelanđelo”, znao je da poveže sve umetnosti i prenese im prostornu dimenziju. Tražio je promišljanje, analizu i otvorenost, što mi je pomoglo da sagledam arhitekturu kao spoj umetnosti i inženjerstva, kao alat koji oblikuje svet, ali i odgovornost koja utiče na čoveka, društvo i prirodu. Mapa Architects je nastala iz iste potrebe – da arhitektura ne bude posao, već platforma za ideju, vrednost i dijalog.

Koji je najvredniji savjet koji ste dobili na početku karijere, a koji i danas smatrate važnim?

„Poštuj prostor pre nego što ga menjaš, vrati prirodi ono što zauzmeš.“ Taj savet dao mi je moj prijatelj i profesor arh. Petar Vulović – jedan od mojih prvih mentora. Njegova sposobnost da sluša, usmeri i postavi pitanja naučila me je da arhitektura nije samo projektovanje, već razumevanje. To je proces koji podrazumeva orkestraciju brojnih činilaca – prostora, korisnika, prirode. Danas taj princip primenjujemo u svakom projektu: analiziramo zatečeno stanje, identitet mesta, potrebe korisnika, i uvek tražimo održiv, odgovoran odnos prema prostoru. Arhitektura ne sme ostavljati ožiljke – treba da gradi smisao, meru i trajnost.

Koje vrijednosti i ideje nastojite da prenesete kroz svoj arhitektonski rad?

Verujem u arhitekturu koja ima identitet, balans, jasnoću i tišinu. U arhitekturu koja poštuje čoveka, materijal, svetlost i prostor. U timu Mapa Architects projektujemo prostore koji su jasni u konceptu, a bogati u slojevitom doživljaju. Koristimo prirodne materijale, oblikujemo svetlost i senku, brišemo granice između spoljašnjeg i unutrašnjeg, ali uvek sa merom. Zalažemo se za organsku i biofiličnu arhitekturu koja pokreće ljude – estetski, emocionalno, društveno. Važno mi je i uključivanje mladih, rad na inkluzivnom dizajnu i transformaciji nasleđa u savremeni kontekst.

Kako balansirate između lične vizije i zahtjeva koje postavljaju propisi, budžet i klijent?

U središtu svakog projekta je dijalog. Vizija ne dolazi kao gotov proizvod, već kao alat za prevazilaženje ograničenja. Propisi, budžet, klijent – svi su to važni faktori koji se uključuju od samog početka procesa. Naš pristup je da sve te elemente sagledamo kroz radionice i otvorenu komunikaciju, kako bi rezultat bio sinteza, a ne kompromis. U eri digitalnih alata i generičkih vizualizacija, izazov je sačuvati autentičnost i viziju. Klijent ponekad dolazi s unapred stvorenom slikom, često generisanom AI-em – naš zadatak tada je da ponudimo više, smislenije. Dobra ideja, doslednost i iskren dijalog vode do rešenja koje nadmašuje očekivanja.

Koji tip projekata Vam je posebno blizak ili izazovan?

Blizak mi je svaki projekat koji nosi odgovornost. Radili smo raznolike tipologije – kancelarije, stanovanje, hotele, sportske objekte, pa čak i proizvodne pogone. Svaki od njih nudi drugačiji izazov. Privatni objekti, poput vila, omogućavaju istraživanje detalja i intime prostora. S druge strane, javni prostori oblikuju svakodnevni život zajednice – tu je arhitekta najodgovorniji. Danas me najviše pokreću projekti sa širim društvenim dometom – škole, kulturni centri, prostori okupljanja, urbane transformacije. To su teme koje traže promišljanje, ali daju priliku za pravu promenu.

Kakve projekte biste voljeli da radite, a još niste imali priliku?

Privlače me prostori tišine i smisla – muzeji, biblioteke, koncertne hale, sakralni objekti. To su mesta gde arhitektura mora biti suzdržana, ali snažna. U dosadašnjem radu dotakao sam se sličnih tema – Paraolimpijski centar, Dom za decu sa smetnjama u razvoju – ali bih voleo da više radim na projektima koji se bave obrazovanjem kroz prostor. Ne kao predavač, već kao arhitekta koji oblikuje mesta učenja i razmene.

Na kojim projektima trenutno radite? Da li nas nešto uskoro može iznenaditi

Radimo na školi u ruralnom kontekstu – na proplanku, oko starog hrasta. To je projekat u kojem se identitet mesta, inovacija u obrazovanju i poetika prostora prepliću.
Biće to škola koja se pamti po doživljaju, ne po dominaciji. Oblikujemo je tehnikama starih majstora, kroz drvo, kamen, opeku, svetlost i senku – ali sa savremenim sistemima održivosti. Zašto škola ne bi bila učitelj? Prostor koji deci govori o prirodi, o tehnici, o suživotu. Projekat je skromnih dimenzija, ali velikog potencijala da redefiniše pojam savremene škole.

Da li vjerujete da arhitektonski projekti mogu uticati na društvene vrijednosti

Verujem da arhitektura menja navike, ponašanje, svakodnevicu. Ona može podstaći inkluziju, održivost, zajedništvo. Kvalitetan prostor može oplemeniti život, otvoriti dijalog, učiniti zajednicu boljom. Ali isto tako – loša arhitektura može urušiti vrednosti. Zato verujem da smo odgovorni ne samo pred klijentom, već i pred generacijama koje dolaze.

Koji biste savjet dali sebi na početku karijere?

Ostani dosledan. Ima smisla.
Za mlade kolege – verujte u sebe, verujte procesu. Prijavljujte se na konkurse. Ne juri instant uspeh – arhitektura se potvrđuje vremenom. Naučite da kažete „ne“ kad je najteže. Najteže je „moranje“.

Postoji li nešto što nismo spomenuli, a što biste željeli da podijelite s čitaocima

Arhitektura nije samo struka. To je odgovornost prema prostoru, vremenu i ljudima.
Danas ima priliku da bude više od građenja – da postane pokretač promena, veza između savremenosti i suštine. Gradimo prostore, ali i odnose, vrednosti, mogućnosti.