Dobar beton daje izvanredne estetske karakteristike savremenim zdanjima, posebno na fasadama i strukturnim elementima, koje vremenom dobijaju karakterističnu patinu, što poboljšava njegove vizuelne karakteristike. Rado upotrebljavam beton, posebno kada želim da naglasim jednostavnost nekog prostora.

Slobodan Maldini je arhitekta i pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Novosadskog Univerziteta. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1980. Pohađao specijalističke i postdiplomske studije u zemlji i inostranstvu. Jedan je od najranijih protagonista postmodernog pokreta u arhitekturi početkom 1980-tih godina u nekadašnjoj Jugoslaviji. Dobitnik je više nagrada za svoje arhitektonske projekte i učesnik na mnogobrojnim izložbama.

U narednim redovima razgovaramo sa arhitektom Slobodanom Maldinijem o alternativnoj arhitekturi u Srbiji, problemima u arhitektonskoj praksi, najdražoj vlastitoj realizaciji, ali i o betonu. Maldini je napisao nekoliko knjiga, među njima je najvažnija Enciklopedija arhitekture u dva toma sa preko 30 500 odrednica i 6 000 ilustracija.

Za početak, recite nam ko je Slobodan Maldini?

Slobodan Maldini, zanesenjak, idealista, onaj koji nepopravljivo veruje u čudo dobrog čoveka kao dela Univerzuma, arhitekta, umetnik, teoretičar i istoričar arhitekture i umetnosti, arhitektonski kritičar, pisac, fantast, sanjar, istraživač, tragač, izgubljena duša u ovom trenutku i ovoj stvarnosti, nosilac energije i svetlosti kojom pokušava da osvetli put znanja, ali pre svega – graditelj, onaj koji stvara nove oblike, prostore, svetove, koji istražuje plodove ovog stvaranja i predaje ih u nasleđe pokolenjima. Maldini je, istovremeno, mala, jednostavna jedinka koja, zalutala unutar svog životića, pokušava da se u njemu snađe, uvede nekakav red, kojim bi objasnio pre svega sebi a onda i drugima razloge svog i ljudskog postojanja. A to pokušava da učini arhitekturom, kao najuzvišenijom ljudskom delatnošću kojom znalci, oblikujući prostore, stvaraju nove svetove, nove galaksije, pa i univerzume, bilo na makro planu ili unutar mikrokosmosa koje nose u sebi. Maldini je graditelj kuća, gradova, svetova, kosmosa, u koje unosi najfinije tragove ljudskih i drugih civilizacija, u pokušaju da u svemu oko sebe pronađe delić univerzalnog reda i mira. Jer, mir je ono čemu svi težimo. Mir kao balans, ravnoteža dobrog i lošeg, korisnog i nametnutog, izgrađenog i neizgrađenog, a u svemu – ljudskog. Maldini je mala ljudska jedinka, zrno peska u okeanu koje se pokreće nošena talasima, beznačajna i neprimetljiva, ali vrlo bitna unutar sveopšte ravnoteže energije.

Važan ste predstavnik alternativne arhitekture u Srbiji, autor „Enciklopedije arhitekture“, te mnogih drugih knjiga, kao i dobitnik više nagrada za svoje projekte. Recite nam više o tome?

Da, ja sam celog života bio predstavnik alternativne arhitekture. Alternativac. Ni u jednom trenutku nisam bio deo matice koja je nosila poznate arhitekte u našem regionu, nisam bio među onima kojima su davane počasti, veliki poslovi, koji su svoj ugled gradili unutar institucija, politike ili veza koje bi im donosile profesionalnu korist. Moja alternativa uključuje činjenice da nikada nisam bio deo većih društvenih projekata, da nisam imao pristup ozbiljnijim profesionalnim poslovima, već sam svoju skromnu karijeru morao da stvaram sam, bez podrške društva, štaviše, preskačući brojne prepreke koje drugi arhitekti u to vreme nisu imali. Svaki posao koji sam imao pred sobom bio je pre svega rezultat mog samostalnog rada i zalaganja, a kao takav najčešće nije imao širu društvenu podršku. U ovakvim okolnostima bilo je vrlo teško ostvariti bilo kakvu profesionalnu karijeru. Sve što sam postigao, načinio sam teškim radom, uz mnogo ličnih zalaganja i odricanja, sa deset puta više uložene energije nego što je to bilo potrebno nekom drugom.

Jedno od mojih prvih kapitalnih ostvarenja jeste „Enciklopedija arhitekture“. Nastala je u jednom specifičnom periodu moga života u kojem sam, gotovo potpuno zaboravljen, čak bih moga da kažem u očaju, počeo da pišem kako bih zalečio psihičke rane. Kada sam počinjao da stvaram „Enciklopediju arhitekture“ nisam bio svestan njene kompleksnosti i značaja. Sve je počelo pomalo naivno, a onda sam polako ali sigurno uranjao u dubine ovog projekta, postajao deo njega i više ništa nije bilo kao pre. Projekat za koji sam smatrao da da ću završiti za oko godinu dana produžio se na više od šest godina. Kada kažem šest godina rada, pritom mislim na rad koji traži potpunu posvećenost i intelektualnu aktivnost po deset sati svakoga dana, uključujući i vikende. Pritom, bilo je veoma teško obezbediti ličnu i egzistenciju porodice u toku višegodišnjeg rada u kojem nemate nikakva finansijska primanja, sam projekat nije finansira ni od kakve institucije, a iscrpljuje vas do krajnjih granica i intelektualno, psihički, a i materijalno – fizički. Ali, tada sam bio već daleko na svom putu izrade ovako složenog dela i nije bilo povratka. Kao primer složenosti projekta navešću jedan detalj. U toku rada, slučajno sam naišao na izvanrednu nemačku kapitalnu knjigu iz oblasti graditeljske terminologija. Da bih nove termine primenio u svojoj knjizi, bilo je potrebno da prevedem tekstove na nemačkom jeziku. Iako nikada nisam učio nemački jezik, uronio sam u prevođenje ove knjige sa šest stotina strana, a taj posao odneo mi je celu godinu rada. Ovo je samo ilustracija sizifovskog posla koji sam radio.

Kada sam posle šest godina završio „Enciklopediju arhitekture“, stao sam pred drugim, isto tako velikim problemom. Nisam znao kako da knjigu objavim. Otišao sam u banku i na moju sreću, dobio kredit za štampanje, u iznosu koji inače nije bio dovoljan. Kupio sam printer, izradio na pausu matrice za ofsetnu štampu, kupio 2,5 tone štamparske hartije i sve to dao jednoj maloj štampariji.

Pokušao sam i da knjigu predstavim izvan zemlje. Odabrao sam najpoznatijeg svetskog izdavača Thames & Hudson. Napisao sam mail direktoru Lucasu Dietrichu predloživši mu da pogleda izvode iz moje knjige koje bih mu poslao preko interneta. On mi je odgovorio da dnevno primi i do 2.000 tekstova, da ga ne zanima knjiga na srpskom jeziku, ali, ako ipak želim da mu je predstavim, poručio je da je pošaljem direktno u London putem DHL-a. Odmah sam otrčao u predstavništvo DHL-a i poslao dva obimna toma na skoro 2.000 stranica. Sutradan ujutro javio se Lucas pismom u kojem ne skriva iznenađenje i čestita mi na „mamutskom poslu“! Nažalost, napisao mi je da je ovo preveliki zaloga, previše obiman i zahtevan poduhvat za najveću svetsku izdavačku kuću kakva je Thames & Hudson! Kada sam mu napisao da sam štampanje u tiražu od hiljadu primeraka moje dvotomne enciklopedije platio koliko iznosi njegova mesečna plata, verovatno nije mogao da poveruje. A to su bile relacije vrednosti intelektualnog rada u Srbiji devedesetih i početkom dvehiljaditih godina. Naravno, nisam obračunao moj šestogodišnji rad. Njega, uostalom, niko ovde i nije vrednovao.

Knjiga je dobila nagradu na Međunarodnom beogradskom sajmu knjige, među 750 izlagača – izdavačkih kuća. Naime, pre otvaranja otišao sam na sajam sa knjigom pod miškom i išao od štanda do štanda sa molbom da je izlože. Uglavnom sam nailazio na negativne reakcije, ali su mi  na štandu Građevinske knjige prihvatili i stavili primerke moje enciklopedije među svoja izdanja. Žiri je među hiljadama knjiga, nagradio baš moju nagradom „Kapitalni poduhvat godine“! Inače, na Međunarodnom sajmu knjiga sam još dva puta nagrađen, za druga izdanja.

Šta u vlastitom istraživačkom i publicističkom djelovanju smatrate najvažnijim? Koje je vaše ključno djelo?

Opredelio sam se za vlastito istraživačko i publicističko delovanje iz razloga što nisam imao društvenu ni podršku izdavača za objavljivanje mojih knjiga. U ovakvim okolnostima, samostalno izdavanje bilo je jedino moguće. Međutim, ono sobom nosi brojne probleme, pre svega finansijske, a onda i druge, organizacione. Jer, kada knjigu napišeš, teško je pronaći sredstva za njeno štampanje. Ali, i nakon štampanja, pojavljuje se veliki problem – kako vratiti uložena sredstva? Da bih to uradio, knjige sam prodavao sam, „od usta do usta“, raznoseći ih kupcima „do vrata“. Sve to je odnosilo puno snage i energije.

Moje ključno delo možda je „Historija srpske likovne umetnosti XVIII-XXI vek“. Ovu knjigu nisam objavio kao „samizdat“, već sam ima podršku izdavača u Srbiji. Radi se o veoma kompleksnoj, iscrpnoj knjizi namenjenoj širokoj publici – čitaocima različitih obrazovnih karakteristika od srednjoškolaca do doktora nauka. U ovoj jedinstvenoj knjizi obrađene su najznačajnije teme iz novije istorije srpske likovne umetnosti. Poseban kuriozitet je što je ova izuzetno složena i obimna knjiga prevedena i objavljena i na engleskom jeziku, što je redak, a možda i jedini slučaj među kapitalnim delima u Srbiji.

Knjigu sam napisao sa višedecenijskim iskustvom rada na ovakvim izdanjima, pa sam u njoj prevazišao i korigovao prethodno načinjene greške.

Tokom ove godine radim na još jednoj sličnoj kapitalnoj knjizi „Istoriji srpske primenjene umetnosti XX-XXI veka“. Nadam se da će i ova vrlo obimna i kompleksna knjiga ugledati svetlost dana i imati isti a možda i veći uspeh od prethodnih.

Pored stručnih knjiga na planu arhitekture, urbanizma i istorije umetnosti pišem i knjige iz oblasti beletristike. Odmah da kažem – ne smatram sebe piscem, već radim to iz potrebe. Ne pišem za svoje čitaoce jer ih nemam, već zato što to moram. Postoje određene teme i događaji koji se jednostavno nametnu u mom životu i ja sve to moram da iz sebe „izbacim“. Ne radi se o želji za pisanjem, već o nečem meni nedokučivom, jer ja u jednom trenutku naprosto moram da sednem i pišem Ponekad se desi da za računarom provedem neprestano i po 48 sati, bez pauze, sve dok ne zabeležim sve one misli koje mi se roje u glavi. Dogodi se da jednu knjigu napišem za vikend, ali i da je pišem nekoliko godina. Najnoviju knjigu sam počeo da pišem pre tri godine, a još se ne naziru sredina ni kraj. Pisanje je za mene jedna vrsta psihološke terapije, uranjanje u podsvest i istraživanje njenih najudaljenijih kutaka. Ono je poput meditacije u kojoj ja napokon spoznajem ko sam i gde se nalazim. Ova vrsta meditacije mi prija, štaviše, ona je meni neophodna da mentalno opstanem u našoj teškoj stvarnosti. Ona je za mene beg, ali ne napuštanje realnosti, već odlazak u nepoznato, u neistražene sfere naše svesti.

Koja Vam je najdraža vlastita realizacija i zašto?

Moja najdraža realizacija je Spomeni palim borcima i rodoljubima u Drugom svetskom ratu, bratstvu i jedinstvu, u Klini, na Kosovu i Metohiji. Ali, kako je došlo do realizacije ovog spomenika. Početkom osamdesetih godina, nakon što je moja kandidatura za asistenta na beogradskom Arhitektonskom fakultetu „ostala u bubnju“ jer je konkurs ponovljen bez moje prijave, iz revolta sam se prijavio za mesto asistenta na Arhitektonskom fakultetu u Prištini, gde sam odmah i primljen. Radio sam na predmetima koje su držali sarajevski profesori Branko Bulić, Živorad Janković i Milan Vojnović. Bilo je to nezaboravno iskustvo jer sam već od kasne jeseni, kada su zbog magle avionski letovi između Sarajeva i Prištine obustavljani, sam vodio i po 200 studenata, projektovao napredne arhitektonske programe kao što su železničke stanice ili stadioni, i na zimu autobusom nosio bale sa studentskim radovima iz Prištine u Sarajevo, na ocenjivanje.

Ali, ono što je opredelilo nastanak Spomenika u Klini jeste dugogodišnje saradnja i prijateljstvo sa Bogdanom Bogdanovićem, autorom čuvenog Partizanskog groblja u Mostaru i kamenog cveta u Jasenovcu. Bogdanović je bio moj mentor na poslediplomskim studijama, a ta okolnost je doprinela mojim čestim posetama u njegovom stanu, gde smo vodili duge razgovore. Na jednom ovakvom viđenju kod Bogdanovića, koji je tada bio gradonačelnik Beograda, pojavio se Ivan Stambolić, poznati političar i premijer Srbije. Rezultat je bio da su mi njih dvojica ponudili da na Kosovu i Metohiji projektujem tri spomenika posvećena bratstvu i jedinstvu naroda i narodnosti i poštovanju žrtava Drugog svetskog rata. Gradnja spomenika predložena je u tri mesta, gde je politička situacija u to vreme bila vrlo nestabilna, pa bi, verovalo se, oni doprineli međunacionalnom pomirenju i stišavanju tenzija – u Klini, Istoku (Dobruša) kod Peći i Kačaniku. Pokretači ideje podizanja spomenika bile su lokalne organizacije SUBNOR a glavni pokrovitelj bila je Republika Srbija. Naravno, bio je to još jedan sizifovski posao u koji sam kao „grlom u jagode“ uleteo vrlo mlad, naivan i neiskusan.

Bogdanovićeva i Stambolićeva ideja bila je da se na nemirima i međunacionalnom mržnjom zahvaćenoj teritoriji ove autonomne pokrajine Jugoslavije, pre svega u tri “tvrda” centra iredente iz kojih najglasnije dopiru zahtevi za otcepljenje Kosova od Jugoslavije – Klini, Peći (Istok) i Kačaniku, podignu spomenici koji će da veličaju istorijske vrednosti postignute u Drugom svetskom ratu i afirmišu pomirenje, zajednički život i bratststvo-jedinstvo pre svega između dva najveća naroda na Kosovu i Metohiji – Srba i Albanaca, a potom i Crnogoraca, koji su u to vreme bili treći, najbrojniji narod. Izgradnja spomenika trebalo je da okupi na zajedničkom zadatku predstavnike sva tri naroda, da ih međusobno pomiri, združi oko zajedničkih vrednosti i ulije im veru i nadu u zajednički život na ovoj teritoriji. Spomenici bratstvu i jedinstvu, zajedništvu, trebalo je da budu katalizator stvaranja poverenja među narodima, da ih ujedine oko ideje zajedničke budućnosti, suživota na jednoj teritoriji. Takođe, trebalo je da ih podsete na zajedništvo koje je postojalo, pre svega između Srba i Albanaca u toku Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, kada su predstavnici oba naroda bili ujedinjeni protiv zajedničkog neprijatelja i delili ideale zajedničke budućnosti.

Sa ciljem ostvarenja spomenika koji veličaju vrednosti naroda na Kosovu i Metohiji i ukazuju na mogući suživot, štaviše na blisku istorijsku, kulturnu i tradicionalnu vekovnu povezanost, ušao sam u projekat revitalizacije dobrih međunacionalnih odnosa u sredinama u kojima su oni najviše bili narušeni. Kao sredstvo za postizanje tog cilja, bila mi je na raspolaganju jedino arhitektura. Jer, arhitektura se bavi prostorom, a prostor je ono što je oko nas, svaki dan, na svakom mestu. U prostoru se boravi, tu se živi. Ako je prostor zagađen mržnjom, antagonizmima, on je patološki i život u njemu nije moguć.

Moja ideja kao mladog arhitekte bila je da upravo prostor ozdravim, da u njega unesem elemente ozdravljenja. A budući da je enorman jaz između zaraćenih naroda na Kosovu i Metohiji nastao upravo iz međusobnog nerazumevanja istorije, tradicije i običaja pojedinih naroda, cilj arhitektonskih monumenata bio je da se ožive zajednički simboli koji će svakodnevno ove narode podsećati na neophodnost zajedništva i suživota na jednom prostoru. Ti simboli nisu smeli da sadrže nijedan element koji bi ukazao na istoriju ili tradiciju pojedinog naroda – Albanaca i Srba. Nisu smeli da provociraju, iritiraju, posebno veličanjem istorijskih činjenica i događaja jednog naroda, niti da predstavljaju tradicionalne simbole koji su ukorenjeni u svesti samo jednog naroda. Naravno, podsećanje na istorijski Kosovski boj, ili na „crnog orla“ na spomenicima, imalo bi suprotan efekat – samo bi produbilo razdor. Upravo iz tih razloga, ja sam za spomenike u Klini, Dobruši (Istok kod Peći) i Kačaniku odabrao neutralne, čiste, jednostavne simbole. Poslužio sam se univerzalnim jezikom arhitekture, a to je geometrija.

Koji su glavni problemi u arhitektonskoj praksi danas?

U današnjoj arhitektonskoj praksi najveći problemi možda nisu oni tehničko-tehnološke prirode, već proističu iz nerealnih potreba i želja investitora za ostvarenjem što veće zarade, zbog čega se grade arhitektonski objekti koji nisu u skladu sa urbanističkom sredinom. Sve više smo svedoci haotičnog pogušćavanja stambenih i poslovnih blokova, gradovi se nekontrolisano šire i „idu u vazduh“ primajući nove višespratnice. Nekako smo se previše „udaljili od zemlje“, napustili tlo, svesno odrekli zelenila, kao da smo zaboravili na gradove naših detinjstava sa ulicama zasenčenim drvoredima, predbaštama i vrtovima u kojima se živelo ugodno i tiho. Ugodnu i opuštajuću atmosferu nekadašnjih „balkanskih kuća“ gde se sedelo na dvorištu uz kafu u društvu suseda i prijatelja, danas su zamenili soliteri, zabetonirana dvorišta u kojima ne postoje prostori za igru dece. Naša deca imaju drugačije detinjstvo, njihova sećanja na ovaj period života verovatno nisu tako lepa kao naša, jer su upućena da žive u prostorima skučenih soba na visokim spratovima, provodeći vreme uz računar i televizor, nemajući osećaj igre napolju u prirodi, u zelenilu parka ili kućnog vrta.

Današnja arhitektonska praksa okrenuta je komercijalnim zahtevima, pred kojima se štedi na kvalitetu. Savremeni arhitektonski objekti nisu građeni od prirodnih materijala, ugodnih za život, sa dobrim karakteristikama izolovanosti, vodopropusnosti, već od veštačkih, nama neprirodnih materijala. Radi uštede u novcu i vremenu više se ne grade kuće „koje imaju dušu“, već se nižu „kontejneri za stanovanje“ u kojima ljudi žive kao u kavezima zooloških vrtova. Suvremeni arhitekti sve češće projektuju prema arhitektonskoj teoriji Le Corbusiera gde je kuća „mašina za stanovanje“, pretvarajući savremene gradove, kako kaže Desmond Morris, ne u betonske džungle, već u „ljudske zoološke vrtove“. Spratnost stambenih zgrada podiže se do krajnjih granica izdržljivosti, a stanovnici se smeštaju u nehumane uslove života odvojenog od tla, zelenila, svega prirodnog.

Današnji gradovi, pogotovo u regionu, su  rezultat višedecenijskog zapuštanja, vođenja pogrešne urbane politike, grešaka u planiranju, namernog urušavanja i devastacije, poprišta izražavanja ličnih interesa, sukoba javnog i privatnog interesa. Savremeni gradovi su „košnice“ u kojima vri od intenzivnih promena, mesta na kojima se vrše poslovni potezi u prostoru, bez ikakvog obzira prema njegovim stanovnicima. Kvalitet života u današnjim gradovima rapidno i stalno opada, a prati ga opšte zagađenje prostora, zemljišta, vazduha, vode. Savremeni gradovi su mesta u kojima ljudi sve teže preživljavaju, bez obzira na opšti stav bežanja iz sela u grad jer je „tamo život bolji“. Današnji veliki gradovi, ali i oni srednjih veličina, prolaze kroz vrlo težak period. Urbanistički haos koji vlada na njihovim ulicama danas je postao „normalna stvar“, paradigma „savremenog urbanog života“. Današnji stanovnici suočeni su sa brojnim urbanim bolestima: otuđenjem, introvertnosti, zatvorenosti unutar ličnih svetova, pojačanog konzumerizma, opterećenosti političkim događanjima, zanemarivanjem osnovnih potreba za zdravom sredinom – šetnjom u zelenilu, odmorom, rekreacijom. U trci za zaradom, današnji stanovnici gradova pristaju na velike žrtve: žive u ograničenim prostorima, u nehumanim uslovima stanovanja nedostojnim čoveka, pristaju na kompromise, ne postavljajući pitanja kvaliteta života, niti pokušavajući da reše nehumane odnose koji vladaju u urbanim prostorima u kojima borave. Potrebe današnjih stanovnika gradova u velikoj meri razlikuju se od potreba nekadašnjih: danas je mnogo izražajnija potreba za komunikacijom, internetom, tv programima, dok su ostale potrebe – život u prirodi, tišina, osunčanost, provetrenost, neposredna kontakt sa terenom – potisnute u drugi plan. Stanovnici savremenog grada ne mogu da opstanu u prostoru koji nije pokriven internetom, imaju potrebe za socijalizacijom putem društvenih veza telefonom, ali im istovremeno ne smeta što premalo borave u slobodnom prostoru i prirodi, ili na otvorenom osunčanom mestu.

Mnogi gradovi na prostorima nekadašnje Jugoslavije decenijama su se razvijali kao prostori niskospratnica, usko profilisanih ulica, kuća iza ograda, u zelenilu, sa dvorištima i baštama. Ovakva prirodna urbanizacija je postigla određenu urbanističku gustinu i visoki stepen harmonije stanovanja. Pod pritiskom preduzimača i dolaskom sve većeg broja stanovništva iz unutrašnjosti u gradove koje traži stanove na centralnim gradskim lokacijama, gradski urbanisti su pribegli lošem urbanističkom rešenju – povećanju gustine izgrađenosti. Novi urbanistički planovi rade se po pravilu po zahtevima investitora, uz protivljenje starosedelaca. Princip je sledeći: investitori su neretko naručioci i finansijeri urbanističkih planova detaljne regulacije pojedinih gradskih blokova u centralnoj i široj zoni, pa kao takvi utiču na planove. Prema novim urbanističkim planovima postojeće niskospratne kuće sa dvorištima nestaju, a na njihovom mestu planira se gradnja visokospratnica, koje zauzimaju i po 100 procenata pojedinih placeva, sa neprimereno velikim brojem etaža. Bez osećaja za balans u prostoru koji je stvaran vekovima, gradski urbanisti postaju saučesnici u kriminalu uništenja gradske strukture, podstaknuti ili ne nesavesnim investitorima, čiji je jedini cilj da zarade što veću sumu novca gomilanjem kvadrata na što manjoj građevinskoj površini placa. I tako, urbanisti – saučesnici projektuju novu gradsku matricu u kojoj nestaju gradske porodične kuće i vile a na njihovo mesto dolaze visokospratni monstrumi. Posledice ovakvih urbanističkih planova su poražavajuće.

Dotaći ćemo se i tematike betona. Recite nam više o betonu, vaše viđenje?

Beton je bio materijal izbora za arhitekte i graditelje hiljadama godina, a najranija poznata upotreba datira iz Sirije i Jordana 6000 godina pre nove ere. Kao konstruktivni i vezivni građevinski materijal, beton je bio poznat već u antičko rimsko doba. Za vezivo je korišćena pucolanska zemlja (prozvana po nalazištima u mestu Pucoli, blizu Napulja), pomešana s gašenim krečom. Kao osnovni agregat korišćeni su pesak, krupnija kamena zrna i otpaci opeke. Takav beton nije imao konstruktivne karakteristike savremenih betona i korišćen je samo kao „ispuna“ unutar masivnih zidova, velikih stubova i svodova. Pri tome, relativno jednostavna tehnologija izrade i ugradnje nije zahtevala stručnu radnu snagu, pa su za takve radove korišćeni robovi. U srednjem veku, beton se znatno manje koristi, jer su gotovo svi monumentalni objekti građeni od kamena, ređe od opeke. Ponovo ulazi u upotrebu tek u prvim godinama XIX v, kada je 1824. otkriven cement. Uvođenje cementa u tehnologiju proizvodnje poboljšalo je fizičke karakteristike betona i omogućilo da se on koristi kao glavni konstruktivni materijal. Kasnije je primena betona još proširena uvođenjem u gradnju tehnologije armiranog betona. Francuski inženjer Monije patentirao je 1878. princip ulaganja gvozdene žice u strukturu betona. Pre njega su tu tehnologiju već bili otkrili Francuzi Lamboi i Coignet i Amerikanac Hayatt. Početkom XX v. Koenen, Hunnebeck i Mersch razrađuju teoriju armiranog betona, a Freyssinet uvodi u praksu izradu prednapregnutog betona. Upotreba betona i njegova strukturna estetika razvijene su do vrhunca u brutalizmu. Posle brutalizma odnos arhitekata prema betonu umnogome se promenio. Beton više nije bio samo konstruktivni materijal već i estetski ideal pojedinih arhitekata (Philip Johnson, Louis Kahn-a, plejade japanskih arhitekata iz 1970-ih). Brutalizam je kao sredstvo arhitektonskog izraza koristio „beton brut“, tj. sirovi beton.

Danas je beton nezaobilazna građevinski materijal koji je u upotrebi gotovo na svakom gradilištu. Posebni betoni koriste se za izradu temelja, stubova i ploča, ali i na fasadama, kao i na dekorativnoj i drugoj arhitektonskoj plastici. Ovaj materijal je najšire upotrebljavan tokom istorije, budući da su tehnologiju njegove proizvodnje poznavali još u antičko doba. Konstrukcije mnogih višespratnica, mostova, vijadukta, hala velikih raspona danas nisu moguće bez upotrebe betona, a spisak tipova arhitektonskih objekata u betonu svakodnevno se širi. Beton je praktičan, jednostavan za proizvodnju, transport, lako se ugrađuje i ne zahteva visoku stručnost prilikom rukovanja. Postojan je na vremenskim promenama, dugovečan je i otporan na fizičku i hemijsku agresiju. Današnji betoni su dekorativni, estetski prihvatljivi do te mere da ih pojedini arhitekti rado primenjuju na svojim objektima. Upotrebom aditiva i ostalih tehnoloških poboljšanja betonima se poboljšavaju karakteristike i proširuje namena.

Niska cena betona, raznovrsnost, brza primena i dobro poznavanje onih koji ga koriste utiče na podatak da se svake godine izlije otprilike 22 milijarde tona betona. Prema nedavnim studijama, godišnja proizvodnja cementa se povećala trideset puta od 1950. godine, a još četiri puta od 1990. godine do danas, delom zbog posleratne izgradnje u Evropi i ekspanzije građevina širom Azije od 1990-ih pa nadalje. Predviđa se da će proizvodnja cementa morati da poraste za 25% do 2030. godine, da bi održala korak sa zahtevima u jugoistočnoj Aziji i podsaharskoj Africi.

Za mene je beton izuzetno interesantan materijal, pre svega zato što je prirodan – potiče od kamenog agregata, njegova primena je široka, a estetika prefinjena. Dobar beton daje izvanredne estetske karakteristike savremenim zdanjima, posebno na fasadama i strukturnim elementima, koje vremenom dobijaju karakterističnu patinu, što poboljšava njegove vizuelne karakteristike. Rado upotrebljavam beton, posebno kada želim da naglasim jednostavnost nekog prostora. Smatram da beton ne treba bojiti, već ostaviti njegovu prirodnu boju i strukturu. Od upotrebe betona, kako na fasadama tako i u enterijeru zgrada, ne treba bežati. Beton se vrlo lako i lepo uklapa u skoro sve vrste enterijera. Estetski je neutralan, li pritom ekspresivan materijal koji može da stvori snažan arhitektonski karakter jednoj građevini.

Beton se vrlo dobro kombinuje sa opekom, staklom, metalom. Upravo ove građevinske materijale upotrebio sam u minimalističkom projektu Memorijalnog kompleksa u Donjoj Gradini. Sa samo četiri pozicije ostvario sam jedinstveno arhitektonsko delo koje upravo ovako jednostavnom materijalizacijom pleni pažnju. Na ovom projektu upotrebljavam natur beton kao pod i konstruktivni materijal za zidove koje potom oblažem starom opekom. Beton objektu daje snagu, čvrstinu arhitektonskog izraza istovremeno pružajući mu karakteristike skulptoralnosti. Dugovečnost betona pruža arhitekturi istorijsku monumentalnost. Nasuprot mnogim uverenjima da je beton „hladan materijal“, ja ga upotrebljavam upravo kada želim da pružim „toplinu“ nekog arhitektonskog prostora. Kada kažem „toplina“, pritom ne mislim na zagrejanost prostora, već na njegove psihološke karakteristike koje taj materijal prenosi na korisnike. Jer, osećaj koji pruža beton je najsličniji onom kojeg je nekada imao pračovek u svojim prvobitnim prirodnim staništima – pećinama i jamama. Beton pruža osećaj zaštićenosti, daje sigurnost, predstavlja zaklon od spoljašnjeg sveta. Upravo zbog ovih osobina, primena betona je i danas veoma prisutna, u svim tipovima arhitektonskih objekata – od stambenih do poslovnih, industrijskih ali i kulturno- obrazovnih.

Kakva je tehnologija betona u Srbiji? Da li postoje stavke na kojima je potrebno mijenjati?

Kao svuda u svetu i tehnologija betona u Srbiji prati nova saznanja i otkrića. Nažalost, poslednjih decenija ovaj izvanredan građevinski materijal nije toliko popularan ni prisutan u arhitektonskim projektima kao što je bio nekada. Najpoznatiji stambeni blokovi Beograda, građeni u periodu sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka načinjeni su upotrebom natur-betona, a među njihovim autorima poznatim po upotrebi betona su Aleksandar Stjepanović, Božidar Janković i mnogi drugi. Među izvanrednim primerima arhitekture u Beogradu sagrađenim u stilu brutalizma su: Zapadna kapija Mihajla Mitrovića i Zavod za urbanizam Beograda arhitekte Branislava Jovina.

Danas nemamo brojne autore koji su se nekada vezivali za beton i projektovali upotrebljavajući kvalitete ovog materijala. Ipak, upotreba betona u tehnologiji gradnje još uvek je nezamenljiva, pre svega u izradi građevinskih konstrukcija.

Da li je potrebno nešto menjati u savremenoj upotrebi betona u Srbiji. Naravno, potrebno je mlađim generacijama arhitekata ukazati na velike prednosti ovog građevinskog materijala u odnosu na druge, danas popularne. Kao i fasadna opeka, beton je manje upotrebljavan materijal u estetici arhitekture, pre svega zato što su njegove likovne karakteristike nepravedno zapostavljene a prednosti ovog prirodnog materijala stavljene u drugi plan. Kao i opeka, beton je izvanredno sredstvo arhitektonskog izraza, a na arhitektima je da to primete, osete i da ga primene u svojim projektima. Da podsetim, i sam Bogdan Bogdanović je podigao svoj najmonumentalniji spomenik Kameni cvet, upravo od natur betona. Posle više od pola veka on odoleva zubu vremena ali i promenama u likovnoj estetici, upravo zbog toga što je napravljen od betona kao večnog ali i likovno izražajnog prirodnog materijala.

Šta je prema vašem mišljenju, najvažnije znati kada govorimo o betonu?

Kada govorimo o betonu najvažnije je znati njegove stvarne karakteristike. Mnogi arhitekti i danas potcenjuju beton ne znajući koliko su široke likovne mogućnosti ovog materijala. Beton je postojao još u vreme antičkog Rima, kao opus caementicum (rimski beton) gde su njime građene tehnički svetski najnaprednije građevine, kao kupola Panteona u Rimu. Modernista Le Corbusier se danas smatra ocem armiranog betona, on je ovaj materijal transformisao u simbol modernosti i novi pristup arhitekturi, kako bi se zadovoljile potrebe tadašnjeg industrijskog društva.  Le Corbusier-ova ideja je bila da se beton koristi za zadovoljavanje urbanističkih potreba velikih gradova. U svom urbanističkom projektu grada „Ville Contemporaine“, nikad potpuno ostvarenoj planiranoj utopiji koja bi udomila tri miliona stanovnika, arhitekta je zamislio kako bi izgradnja velikih zgrada od armiranog betona mogla zadovoljiti stambene potrebe znatno rastuće populacije. Možda je najpoznatiji primer ove teorije na delu „Unite d’Habitation“, velika betonska zgrada koju je arhitekta dizajnirao da odgovori na nedostatak stanova u Marseju nakon završetka Drugog svetskog rata. Zgrada se u to vreme suočila sa oštrim kritikama zbog svoje masivne strukture i betonskog oblika kocke, ali je istorija pokazala da je Le Corbusier u pravu. Zgrada je zvanično postala istorijski spomenik 1995. godine, a deo UNESCO-ove svetske baština 2016. godine. Moderni pokret koji je Le Corbusier pomogao da se pokrene otvorio je novi put u savremenoj arhitekturi. Armirani beton je postao osnovni materijal za izgradnju ne samo kuća, već i puteva, mostova, vijadukta i različite infrastrukture ključnog za razvoj nacije. Kroz harizmu i neprevaziđeni uticaj koji su njegova dela imala tokom vremena, ceo svet je odgovorio na revoluciju graditeljstva arhitekte, a gradovi su počeli da se estetski menjaju. Danas, skoro 60 godina nakon Le Corbusierove smrti, građevinska industrija gleda u budućnost armiranog betona, materijala koji je pokrenuo novu sezonu u arhitekturi.

Od Le Corbusiera, armirani beton je postao vitalni element zgrada, kako u građevinskom sektoru, tako i u velikim infrastrukturnim radovima, mostovima, putevima i vijaduktima. Kao materijal, armirani beton je pouzdan i inovativan izvor izdržljivosti, sigurnosti i smanjenih troškova. Uprkos svojoj strukturi, armirani beton, kao i svi materijali, ima prirodan „vek trajanja“, čija tačna dužina još uvek nije poznata. Sigurno je da klimatski faktori kao što su mraz ili spoljni elementi kao što je morska voda mogu napasti beton, uzrokujući degradaciju. Kao rezultat toga, današnja globalna građevinska zajednica je fokusirana na istraživanja koja ispituju inovativna rešenja za neizbežno habanje i degradaciju ovog materijala, istovremeno štiteći jedinstvene karakteristike koje su ga učinile tako važnim za renoviranje zgrada.

Međutim, od posebne važnosti je uticaj koji ima industrija betona na ekološke promene naše planete. Na osnovu najnovijih ispitivanja uticaja izgrađenog okruženja na klimatske promene, proizvodnja betona je pretrpela najveće promene. Da je industrija cementa država, bila bi treći najveći emiter ugljen dioksida na svetu – iza Kine i SAD. Ona doprinosi emisiji CO2 više nego avionsko gorivo i ne zaostaje mnogo za katastrofalnim uticajem na klimatske promene koje čini na globalnom nivou poljoprivredna proizvodnja. Na Konferenciji UN 2018 COP24 o klimatskim promenama održanoj u Poljskoj, istaknuto je da, kako bi se ispunili zahtevi Pariskog klimatskog sporazuma iz 2015. godine, godišnje emisije cementa moraju pasti za 16% do 2030. godine. U tom kontekstu, arhitekte i istraživači su generisali brojne mogućnosti kako bi razvoj betona bio usklađen sa zelenijim procesom izgradnje.

Buduća primena betona biće zasnovana na inovativnoj primeni integrisanih materijala i arhitektonskih elemenata na bio-baziranim osnovana u betonskim mešavinama. Nedavno su istraživači na Univerzitetu Lankaster u Velikoj Britaniji otkrili novi pristup korišćenja nano pločica ekstrahovanih iz šargarepe i korenastog povrća za poboljšanje betonskih mešavina. Drugi trend je proizvodnja „bioreceptivnog betona“, koji je razvila dr Sandra Manso-Blanko, što predstavlja strukturalni beton obložen materijalima koji podstiču rast mahovine i lišajeva koji upijaju CO2.

Alternativna mešavina za proizvodnju betona koja već ulazi u mainstream arhitekturu je GFRC (eng. Glass Fiber Reinforced Concrete, beton ojačan staklenim vlaknima). Materijal se sastoji od plastične mešavine betona, peska, staklenih vlakana otpornih na alkalije i vode. Plastičnost je jedan od glavnih kvaliteta GFRC-a, koji omogućava oblikovanje tanjih, a time i lakših fasadnih komada. Na primer, ovaj materijal se koristio za oblaganje Centra Heidar Aliev projektovan od strane Zaha Hadid Architects, a takođe i za implementaciju složenih oblika Gaudijeve crkve Sagrada Familia u Barseloni. Osim što je prihvatio GFRC u procesu izgradnje, arhitektonski biro Zaha Hadid Architects je takođe pokazao noviji pristup betonu, otkrivši novi arhitektonski konstruktivni sistem – 3D pletenu školjku u Museo Universitario Arte Contemporaneo u Meksiko Sitiju. Kao deo prve izložbe Zaha Hadid Architects u Latinskoj Americi, pod nazivom KnitCandela arhitekti ovog biroa odali su počast špansko-meksičkom arhitekti i inženjeru Feliksu Candeli tako što su ponovo predstavili njegove inventivne betonske strukture školjki kroz inovativnu KnitCrete tehnologiju oplate. Sa vremenom pletenja od 36 sati, sistem oplate od kablovske mreže i tkanine omogućava izradu ekspresivnih betonskih površina slobodnog oblika bez potrebe za kalupima. Pletena tkanina za tehnologiju KnitCandela, razvijenu u ETH Cirihu, prevezena je iz Meksika u Švajcarsku u dva ručna kofera, sa ukupno 350 kilometara prediva težine samo 25 kilograma. Zbog primene ove tehnologije, tanke, dvostruko zakrivljene betonske školjke paviljona teže samo 5 tona, uprkos površini od 50 kvadratnih metara.

Dok je igrao ključnu ulogu u tehnologiji KnitCrete na izložbi biroa Zaha Hadid Architects, ETH iz Ciriha je bio na čelu brojnih inovacija u vezi sa betonom. Sa namerom da maksimiziraju raspoloživi prostor i izbegnu velike troškove izgradnje, istraživači sa Odeljenja za arhitekturu ETH Ciriha osmislili su betonsku podnu ploču koja sa debljinom od samo 2 cm ostaje nosiva i istovremeno održiva. Za razliku od tradicionalnih betonskih podova koji su očigledno ravni, ove ploče su dizajnirane da se savijaju kako bi izdržale velika opterećenja, što podseća na zasvođene plafone koji se nalaze u gotičkim katedralama. Bez potrebe za čeličnom armaturom i sa manje betona, proizvodnja CO2 je minimizirana i rezultujući podovi od 2 cm su 70% lakši od svojih tipičnih betonskih parnjaka.

U skorije vreme, ova institucija je takođe pokazala potencijal 3D štampanog betona. Instalacija „Betonska koreografija“ u Riomu, Švajcarska, predstavila je prvu robotski 3D štampanu betonsku pozornicu, koja se sastoji od stubova izrađenih bez oplate. U saradnji sa Origen festivalom u Riomu u Švajcarskoj, instalacija sadrži devet stubova visokih 2,7 metara, individualno dizajniranih sa prilagođenim softverom i proizvedenih novim robotskim procesom 3D štampanja koji je razvio ETH Cirih uz podršku NCCR DFAB. Šuplje betonske konstrukcije su odštampane kako bi se omogućila strateška upotreba materijala, omogućavajući održiviji pristup betonskoj arhitekturi. Pored toga, kompjuterski dizajnirani ornament materijala i tekstura površine ilustruju svestranost i značajan estetski potencijal koji 3D štampa na betonu ostvaruje kada se koristi u arhitektonskim strukturama velikih razmera.

Jasno je, dakle, da postoje brojne potencijalne mogućnosti razvoja betona i dalje kao materijala izbora u industriji projektovanja i građevinarstva. Nakon što su arhitekti vekovima oblikovali naše gradove i omogućili njihovo brzo širenje i nove visine, sada je vreme da razmotrimo kako materijali kao što je beton mogu da nastave da podržavaju inovacije, tako što su i sami predmet inovacija. Izazov za arhitekte će biti da obezbede da takva inovativna rešenja, sa potencijalom da suštinski promene način na koji koristimo ili ne koristimo beton, počnu da se prihvataju u tradicionalno konzervativnoj industriji. Inače, jasno je da će uticaj betona na životnu sredinu kakav je trenutno konstituisan, dovesti do toga da će materijal prestići njegovi zeleni konkurenti.

Recite nam više o prozirnom betonu?

Beton je i dalje najrasprostranjeniji građevinski materijal u svetu. Međutim, istraživači i proizvođači rade zajedno na proizvodnji vrsta betona namenjenih različitim uslovima i primenama u arhitekturi i građevinarstvu, kako bi poboljšali ukupni kvalitet i ekonomsku vrednost izgradnje. Kao rezultat toga, nastao je jedinstveni proizvod od betona koji ima karakteristike prozirnosti, odnosno, njegova struktura je tako izrađena da prenosi svetlosne zrake. Prozirni beton je stekao popularnost u mnogim industrijama širom sveta, počev od stanogradnje, pa sve do arhitektonskih objekata muzeja, galerija i tržnih centara. Kao građevinski materijal koji štedi energiju i ekološki je prihvatljiv, prozirni ili svetlo-propusni beton sada se sve više koristi u savremenoj arhitekturi, posebno kao materijal za izradu pregradnih zidova u enterijeru.

Šta je potrebno da znamo o ovom revolucionarnom pronalasku koji će, vjerujemo, promijeniti sliku arhitekture u narednim decenijama?

Tehnologija izrade prozirnog betona zasnovana je na konceptu „nano optike“, gde se optička vlakna smeštaju u strukturu betona prilikom livenja i na taj način deluju kao prorezi putem kojih se prenosi svetlost sa jedne strane betonske ploče na drugu. Koncept primenjuje osobinu betona kao građevinskog materijala da ima dobru nosivost, odnosno, izdržava pritisak i sposobnost optičkih vlakana ravnomerno raspoređenih unutar strukture betona da sprovode svetlost. Na ovaj način, ostvarena je svetlosna provodljivost jednog panela ili bloka od betona, što ima višestruke estetske i fiziološke efekte. Optička vlakna mogu da budu naznačeno vidljiva na površini betona, ali i skrivena, tako da ih nije moguće uočiti, već je primetna sama svetlost koja prodire kroz strukturu betona.

Optičko vlakno je vrsta optičkog provodnika svetlosti radijalne simetrije, koja „vođenje“ elektromagnetskog talasa zasniva na efektu totalne unutrašnje refleksije. Ona su fleksibilna, transparentna, malih dimenzija, izrađena od stakla ili plastike, a služe kao prenosnik svetlosnih talasa, a putem njih prenose i informacije. U sredini se nalazi jezgro, koje vodi svetlost, okruženo sa omotačem sa nešto nižim indeksom prelamanja i zaštitnim slojem plastike.

Optička vlakna se najčešće koriste kao sredstvo za prenos svetlosti između dva kraja vlakna i pronalaze široku upotrebu u optičkim komunikacijama, gde omogućavaju prenos na veće udaljenosti i pri većim propusnim opsezima (brzinama prenosa podataka) od električnih kablova. Vlakna se koriste umesto metalnih žica, jer signali putuju duž njih sa manje energetskih gubitaka; pored toga, vlakna su imuna na elektromagnetne smetnje, problem kome su podložne metalne žice. U savremenoj arhitekturi, optička vlakna se takođe koriste za osvetljenje i imidžing, i često su umotana u snopove, tako da se mogu koristiti za prenos svetlosti ili slike iz zatvorenih prostora, kao u slučaju fiberskopa. Posebno dizajnirana vlakna se koriste i u nizu drugih primena, neke od kojih su optički senzori i laserska vlakna.

Koncept prozirnog betona datira iz ranih 1900-ih, kada je veliki napredak na polju optičkih vlakana izrađenih na bazi polimera doveo do razvoja betonskih arhitektonskih elemenata sposobnih da prenose svetlost. Iako je ideja o betonu koji propušta svetlost postojala godinama, stvarni koncept prozirnog betona predstavio je mađarski arhitekta Aron Losonczi 2001. godine.

Kao pionir prozirnog betona, Losonczi je uspeo da uspešno proizvede prvi providni betonski blok u roku od dve godine od nastanka ideje o izradi „providnog betona“. Ovaj novi materijal nazvan je LiTraCon (skraćeno od Light Transmitting Concrete), i ubrzo je postao popularan u drugim zemljama izvan Mađarske, uključujući Italiju, Nemačku, pa čak i Kinu.

Kako se proizvodi prozirni beton?

Prozirni beton se pravi kombinacijom dva glavna materijala: finog beton, izrađenog sa cementom i sitnijim agregatima poput peska i optičkih vlakana.

Optička vlakna zamenjuju druge agregate koji se danas dodaju u beton i imaju sposobnost da provode svetlost iz veštačkih i prirodnih izvora, čak i pod upadnim uglom većim od 60 stepeni. U optičkim vlaknima koja se smeštaju u beton postoje tri različita sloja – tamponski premaz, obloga i jezgro, a svetlost se prenosi kroz jezgro.

Proces proizvodnje prozirnog betona sličan je postupku izrade tradicionalnog betona; jedina razlika leži u uvođenju strukture optičkih vlakana u sastav betona, u procentu zavisno od željenog cilja – intenziteta i količine provođenja svetlosti kroz beton. Najčešće je procenat optičkih vlakana u masi betona oko 4% do 5% zapremine betona. Konkretno, proces uključuje alternativno dodavanje sloja vlakana u kalup, povrh malih slojeva betona u intervalima od 2 mm do 5 mm. Što je sloj tanji i manji, to više svetlosti prolazi kroz njega. Važno je napomenuti da prozirni beton ne sadrži grube agregate jer oni oštećuju vlaknaste niti i sprečavaju prolazak svetlosti kroz betonski blok. Takođe, pri pripremi betonske mešavine preferira se brzovezujući cement; zanatska glina se takođe dodaje kao osnova za postavljanje optičkih vlakana u beton. Nadalje, budući da je prozirni beton oblik prefabrikovanog betona, materijal se reže na blokove ili ploče, polira i šalje na upotrebu.

Koji su primjeri njegovog korištenja?

Iako upotreba translucentnog betona nije toliko rasprostranjena, postoji veći broj arhitektonskih projekata u kojima je ova tehnologija izrade betona iskorišćena za izradu izvanrednih struktura.

„Evropska vrata“, izgrađena 2004. godine kao spomenik u znak proslave pridruživanja Mađarske Evropskoj uniji, jedna je od najpopularnijih znamenitosti u toj zemlji, pre svega zbog kvaliteta prenošenja svetlosti.

Drugi nedavni primer je Gradska biblioteka Štutgartu u Nemačkoj. Dizajnirana od strane arhitektonskog biroa Yi Architects, struktura je popularna širom sveta zbog svog kockastog i prozirnog krova koji omogućava prirodnom svetlu da osvetli područje ispod njega.

Koja je njegova budućnost?

U poređenju sa tradicionalnim betonom, upotreba betona koji propušta svetlost nije toliko rasprostranjena. Međutim, koristi se u nizu finih arhitektonskih spomenika i zgrada, kao fasadni materijal, a posebno kao element enterijera arhitektonskih objekata kod kojih je potrebno obezbediti svetlost na samoj površini betonskog zida.

Prozirni betonski blokovi pogodni su za podove i trotoare, a koriste se i za stepeništa i stolove. Osim toga, prozirni beton se koristi u pregradnim zidovima, vratima, panelima itd. Doprinosi podizanju estetske vrednosti i lepotu unutrašnjosti osvetljavajući prostor tokom dana prirodnim putem. Osim što osvetljava tamna mesta ili prostore bez prozora, poput podruma, koristi se za izgradnju trotoara i stepenišnih gazišta koji svetle noću i pružaju veću bezbednost pešacima i saobraćaju pored puta.

Prozirni – translucentni beton propušta približno dovoljno svetlosti, zbog čega se smatra održivim materijalom koji je moguće upotrebljavati u svrhu smanjenja potrošnje električne energije. Stoga se u bliskoj budućnosti može koristiti kao ekološka alternativa tradicionalnom betonu. Osim ekonomskih i ekoloških prednosti, prozirni beton takođe čini arhitekturu vizuelno privlačnijom i povećava ukupnu estetsku vrednost arhitektonske strukture. Međutim, uprkos raznim prednostima, postoji nekoliko ograničenja za njegovu upotrebu u velikim projektima.

S obzirom da su optička vlakna skup materijal, proizvodnja prozirnog betona je skupa u odnosu na tradicionalni beton. Još jedan razlog zašto prozirni beton ne može u potpunosti zameniti tradicionalni beton je nedostatak stručnosti. Za infuziju optičkih vlakana u betonsku mešavinu potrebna je kvalifikovana radna snaga, ali malo ljudi je upoznato sa ovom tehnologijom.

Sigurno je reći, da bi prozirni beton postao održiva alternativa, istraživanja će morati da pronađu ekonomične načine proizvodnje. Mnogi stručnjaci predviđaju da prozirni beton može dovesti do pozitivnih promena na ukupnom tržištu i postati ekonomična i ekološki prihvatljiva alternativa tradicionalnom betonu. Kao rezultat toga, proizvođači sada naporno rade na razvoju prozirnog betona po nižoj ceni, tako da on može postati pristupačna alternativa i za komercijalne i za stambene projekte.

Imate li neku poruku za naše čitaoce?

Želim da prenesem mladim arhitektima i ljubiteljima arhitekture nekoliko poruka. Poštujte arhitekturu. Poklonite se dobrim arhitektima. Uvažavanje arhitekture je jedna od aktivnosti i poduhvata koji će vam pomoći da razumete finije stvari u životu. To je kao da gledate dela likovne umetnosti sa kojima možete da komunicirate svaki dan. Nadalje, Prihvatite celokupnost arhitekture. Cenjenje arhitekture zaista počinje razumevanjem šta ona jeste, a šta nije. Shvatite svrhu zgrade i ambiciju njenog tvorca. Prilagodite se svojim emocijama. Tražite transcendenciju u arhitekturi. U konačnom, arhitektura je pokušaj da se pomogne ljudima da poboljšaju način na koji žive. To je umetnost koja nagrađuje vas i zajednicu. Ljubav prema arhitekturi će inspirisati osobu da traži strukture koje izazivaju emocije ili izazivaju intelekt. To je ono što arhitekturu izdvaja od običnih starih zgrada. Budite inspirisani prirodom oko sebe. Pokušajte da prirodu što više unesete u vaše projekte, da ljude vratite njihovim korenima. Jer, lepota prirode je u tome što je svuda – ne morate čak ni da gledate u veličanstveno okruženje da biste njime bili inspirisali. Budite svesni veličine i značaja arhitektonskog poziva. Možda je najveća prednost da budete arhitekta to što imate doživotno delo koje ostaje nakon što odete, da podsetite ljude na vaše napore. Na kraju krajeva, možete živeti život mnogo duži i duži nego što to dozvoljava vaša sopstvena smrtnost jer će zgrade koje dizajnirate predstavljati vas.