Slobodan Maldini je arhitekta i pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Novosadskog Univerziteta. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1980. Pohađao specijalističke i postdiplomske studije u zemlji i inostranstvu. Jedan je od najranijih protagonista postmodernog pokreta u arhitekturi početkom 1980-tih godina u nekadašnjoj Jugoslaviji. Dobitnik je više nagrada za svoje arhitektonske projekte i učesnik na mnogobrojnim izložbama.

Arhitekta Slobodan Maldini

Zbog čega ste odlučili postati arhitekta i kako danas vidite svoj posao?

Prema arhitekturi opredelila me je ljubav prema umetnosti. Smatrao sam da je arhitektura „kraljica umetnosti“. Slikarstvo je dvodimenzionalno, skulptura je ograničena na male dimenzije, muzika upućuje na čula sluha, književnost na moć govora i pisanu reč, a arhitektura je sve to zajdno. Arhitektonski objekti su prostorni, dvodimenzionalni, obuhvataju prostore kuća, ulica, pa i celih gradova. U arhitekturi je prisutna muzika – ulice gradova „dišu“ na svoj poseban način, na njima je moguće čuti zvukove pojedinih gradova, mirise hrane koja se sprema na njima, govor ljudi koji se tu kreću, jednom rečju, oni su pozornica sveukupne umetnosti. Stvar je pojedinca koliko on tu kulturu arhitekture i gradova može da prepozna i da je potpuno shvati, na najdublji način. Gradovi su mesta događanja, susreta, socijalizacije, kulturnog izražavanja pojedinaca i grupa, jednom rečju, sve ono što čini savremenu kulturu. I zbog toga je arhitektura toliko važna. Dobra arhitektura stvara dobre ljude, ona podiže kulturnu svest stanovnika, pa i čitavih nacija. Istorija svetske kulture najbolje se primećuje na istoriji arhitekture. Na arhitekturi nalaze se ostaci davnih događaja – ratova, ekonomskog uzdizanja, napretka civilizacije ili poraza nacija i pojedinaca. Arhitektura je prenosnik – medij u kojem je upisana istorija sveta. Na arhitekturi vidimo kako su ljudi nekada živeli, počev od praistorijskih pećina, vavilonskih zigurata, staroegipatskih piramida, antičkih hramova, srednjovekovnih katedrala, sve do današnjih staklenih tornjeva koji karakterišu savremene gradove.

Koji su vam najveći izazovi s kojima se susrećete u poslu?

U svom poslu arhitekte izazovi su svakodnevni. Jer, bavljenje arhitekturom sadrži mnogo širi opseg studija, radnji i događaja nego što se obično misli. Arhitektura nije samo projektovanje kuća ni izrada kvalitetnih enterijera. Arhitektura je mnogo širi pojam. Biti arhitekta danas znači živeti specifičan život koji ova umetničko-tehnička oblast predstavlja. Savremeni arhitekta mora da bude angažovan. To znači da je sposoban da primeti sve događaje, moguće nepravilnosti ili anahronizme koji se javljaju u prostoru. Dobar arhitekta ne sme da ostane imun na promene u prostoru. On mora da reaguje na njih, da ukaže na događanja široj društvenoj zajednici, prenese ponekad upozorenje da postoji problem u prostoru koji može da dovede do degradacije i da predloži rešenje za taj problem. Današnji izazovi koji su postavljeni pred arhitekte nisu samo estetskog karaktera. Oni su mnogo širi – društveno-sociološki, etički, istorijski, kulturni, pa i politički. Kao arhitekta, uvek sam iskren, pre svega prema sebi samom, potom prema prostoru u kojem delam, zatim prema korisnicima tog prostora, a na kraju i prema samom društvu u kojem radim. Jer, društveni kontekst je jedan od najbitnijih za savremenog arhitektu. U ovom kontekstu je stvaralaštvo možda ograničeno, ali i otvoreno za nezamislivo veliki broj arhitektonskih rešenja. Nema arhitekture bez društvenog konteksta. Mi projektujemo za ljude, pre svega, gradeći svojim zgradama, blokovima i gradovima osnov prostora u kojem žive ljudi. Od našeg odnosa prema prostoru, zavisi odnos stanovnika prema istom. Od nas zavisi da li će jedan prostor biti human ili patogen, da li će u njemu ljudi uživati, ili će patiti.

Ko su vam uzori u arhitekturi?

U mom bavljenju arhitekturom trudim se da ne pokazujem direktne uzore. Međutim, podsvesno, oni postoje, pre svega u širokom polju mog obrazovanja, poznavanja istorije civilizacija i arhitekture. Nesvesno, stvaram pod uzorima davnih civilizacija, pre svega klasičnih, a potom i arhitektosnkih stilova koji su opredelili savremenu arhitekturu. Prvi veliki uticaj na mene je načinila arhitektura italijanske visoke renesanse, pre svega dela Paladija, Bruneleskija, Albertija, Mikelanđela, da Vinjole, Đulijana da Sangala. Među izvornicima savremenih arhitektonskih stilova rado sam proučavao dela Losa, Vagnera, Mekintoša, ali i Sant Elije, Malapartea. Škola BAUHAUS za mene je bila izvorište savremenosti, a posebno radovi Gropijusa, Misa van der Roja i njihovih savremenika. Posebno pominjem arhitekte američkog Zapada iz perioda sredine dvadesetog veka: Šindlera, Nojtru, Lotnera, Freja, Krisela. Među postmodernistima, čiji sam istaknuti predstavnik tokom kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, posebno bih pomenuo Rosija, Portogezija, Grejvsa, sa kojima sam imao priliku da se sretnem i zajdeno izlažem u Parizu. Među beogradskim profesorima koji su ostavili dubok trag u mojoj ličnosti arhitekte su Bogdan Bogdanović, moj mentor na poslediplomskim strudijama, Aleksandar Deroko, Ivan Antić. Svoje prve korake u arhitekturi načinio sam kao asistent sarajevskih profesora Živorada Jankovića i Branka Bulića, čiji profesionalizam i danas osećam u svom radu.