Na slici: Konkursno rešenje biroa Diller Scofidio + Renfro, foto: lična arhiva

Piše: Slobodan Maldini

Nedavno su objavljeni rezultati arhitektonskog konkursa za Koncertnu dvoranu Beogradske filharmonije na prostoru Ušća, realizovanog preko Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), a žiri meni nepoznatog sastava nagradio je rešenje londonskog biroa Amanda Levete Architects (AL_A). Iako je prošlo dovoljno vremena od završetka konkursa, do danas niko nije javno predstavio kritičku analizu konkursnih radova, posebno u stručnim arhitektonskim krugovima. O prvonagrađenom arhitektonskom rešenju već sam pisao, uprkos šturim javno dostupnim informacijama, a ovom prilikom osvrnuću se na ponude iz „roga izobilja“ inostrane elite ostalih finalista.

Projekat arhitektonskog biroa Bevk Perović iz Ljubljane predlaže arhitektonski kompleks koji podseća na industrijski objekat, nalik cisternama za gorivo, i moguće predstavlja stav autora da naprave industrial design, smelo i vešto uklapajući oblike cilindričnih rezervoara sa metalnom žičanom fasadom, kakvi se viđaju kod industrijskih zgrada, u koncept javnog reprezentativnog objekta. Koncertna sala u kružnom objektu po pravilu daje loše akustične rezultate, jer je podložna nepovoljnim refleksijama zvučnih talasa.

Koncertna sala španskog biroa Estudio Lamela projektovana je mekim linijama i materijalima koji upijaju zvuk. Međutim, razvučena postavka udaljenih galerija i sedišta, kao i prevelika visina, nisu garant dobre akustike. Osnovni utisak je da je sala predimenzionisana i da su distance između muzičara i publike nepotrebno daleke, da su visine unutrašnjih prostora prevelike, sve u svemu vizuelni i zvučni kvalitet prostora ne zadovoljava zahtevima ostvarenja vrhunskog muzičkog i scenskog doživljaja.

Njujorški arhitektonski biro Diller Scofidio + Renfro predstavili su kompleks ovalnih zgrada dispoziciono sličan rešenju studija Bevk i Perović, uklopljen u zelenilo okoline. Iako su naoko krovovi pošumljeni, očigledna je nemogućnost opstanka visokog drveća na plitkim krovnim pločama, što čini nerealnim pristup pejzažnom uređenju i nameru projektanata da samo za potrebe žiriranja „šminkanjem“ ostvare isključivo vizuelni karakter ozelenjenog krovnog prostora na renderima, u domaćoj praksi teško ostvarivim poduhvatom zbog visokih troškova održavanja.

Predlog holandskog studija MVRDV sadrži kvadratičnu šemu modularno postavljenih stubova i fasadnih platana koji formiraju pravougaoni kolaž terasa, otvora i zastakljenih fasadnih panela. Nažalost, nedvosmisleno podseća na nekakav tržni centar, ili u najblažem obrazovnu instituciju, a premalo na nacionalni centar gde se neguje muzička kultura. Budući da je na renderima predstavljen veliki broj posetilaca koji se slobodno kreću po objektu, pa čak i njegovom krovu, ova prebukiranost previše podseća na gužve koje se stvaraju u tržnim centrima, ali nisu svojstvene Hramu kulture.

Konkursno rešenje biroa Snohetta Oslo sadrži koncept velike kose krovne površine – funkcionalne rampe, koji je već primenjen i viđen na zgradi Opere u Oslu. Međutim, za razliku od viđenih karakteristika izvornog projekta, Snohetta je u Beogradu predstavila ideju „zelenog krova“, zatravljenog i ozelenjenog drvećem, čime je arhitektonski objekat prilagođen postojećoj prirodnoj strukturi gradskog parka.