Piše: Vladimir Đorić, d.i.a. 
Partner, konsalting direktor Zabriskie d.o.o.

Zabriskie studio, Kneza od Semberije 10a, Beograd, Srbija

+381 11 2440 376; office@zabriskie.rs

Moju listu na ovu temu čini 5 knjiga koje se, svaka na svoj način, bave položajem arhitekture i arhitekata u društvenom kontekstu i uglavnom na našim prostorima.

1. Ajn Rend – Veličanstveni izvor („The Fountainhead“)

Neobično mi sada deluje činjenica da sam za Ajn Rend (Ayn Rend) prvi put čuo tek pre 7-8 godina (sa svojih 30 i kusur), i to tek kada su kod nas objavljena njena dela (Albion Books) i davno nakon završetka fakulteta. Dobro bi bilo da je ova knjiga deo fakultetske lektire, mladim kolegama će svakako biti od koristi.

O čemu se radi: Rend se etablirala ovom knjigom kao jedan od glavnih ideologa američkog društva nakon II svetskog rata. Ideali slobode, individualizma, integriteta… oslikani su u karakteru i životnoj priči glavnog junaka -arhitekte Hauarda Rorka. Knjiga je objavljena 1943. i odmah je postala jedna od najuticajnijih i najprodavanijih u Americi. Nedugo potom snimljen je i istoimeni film sa Gari Kuperom u glavnoj ulozi (film je po meni samo faktografski dajdžest i za razliku od knjjige ne bih ga preporučivao). Uskoro se očekuje izlazak i nove verzije filma.

Gledajući iz pozicije arhitekata u XXI veku interesantno je da neka pitanja koja su u knjizi postavljana pre 70g. i dalje su aktuelna jer spadaju u teme stalnog preispitivanja: odnos arhitekte i klijenta, šta su autorska prava, a šta prava naručioca, otpor prema savremenom arhitektonskom stvaralaštvu, modernosti, inovacijama i s druge strane pribegavanje istoricizmu, i jeftino oslanjanje na prošlost.

Omiljeni citat: “Dao bih najlepši zalazak sunca na svetu za jedan pogled na panorumu Njujorka. Posebno kad se ne vide detalji. Samo oblici. Oblici i misao koja ih je stvorila. Nebo iznad Njujorka i čovekova volja koja je vidljiva. Kakva nam je druga religija potrebna? I onda mi govore o hodočašćima u neke močvarne jazbine u prašumama gde odlaze da odaju počast nekim oronulim hramovima, nekom kamenom monstrumu pakosnog lica i debelog trbuha, koga je napravio neki gubavi divljak. Da li su lepota i genijalnost ono što žele da vide? Tragaju li za veličanstvenim? Neka dodju u Njujork, stanu na obalu Hadsona, pogledaju i kleknu”.

2. Borislav Pekić – Hodočašće Arsenija Njegovana

Pekić je zbog virusa korone ove godine aktuelniji sa “Besnilom”, a ovo je njegov 2. roman, objavljen 1970. g. i nagrađen Ninovom nagradom. Rekao bih da je ovo idealna tema za uvod u poznavanje investitora. Interesantno je da je veliku pomoć u pripremanju romana dala Pekićeva supruga Ljiljana, po obrazovanju arhitekta.

O čemu se radi: Ovo je zapravo početak epopeje o porodici Njegovan kojom će se Pekić baviti u čuvenom sedmodelnom Zlatnom runu… Arsenije Njegovan je zapravo predratni developer sa pomalo iščašenim odnosom prema svojim nekretninama. Strastveni graditelj nenadano će se naći u vrtlogu istorije (roman obrađuje period od predvečerja II svetskog rata do studentskih demonstracija ‘68), koju je nespreman i nemoćan da prihvati i razume. Deluje mi da je Kusturica neke od ideja za svoje “Podzemlje” pozajmio baš iz ovog romana. Priča o Arseniju Njegovanu je i priča o predratnom Beogradu, priča o građanskoj klasi, promeni političkog sistema i nemirnom Balkanu.

Omiljeni citat: “Opominjem se takođe i mladih inženjera, mojih vršnjaka. Saradnja sa njima beše još teža, jer su odnekud moji ispisnici arhitekturu počeli poimati kao slobodno ispoljavanje sopstvenih nauma pa čak i onako idimidođimi raspoloženja, a ne, što je prirodno, kao najsavršeniji izraz naručiočevih potreba i želja, pa sam s njima – nek ih pored sveg talenta đavo nosi! – uvek reskirao da iznenađen budem ako sve uslove kontraktualno ne odredim, izvršenje im još za crtaćom tablom, na hartiji ne nadgledam, a podizanje na samome gradilištu ne proveravam – jer behu se izveštili da na papiru crtaju ono šo je po volji meni, ali da, čim se parcele domognu, grade po svom nahođenju”.

3. Bogdan Bogdanović – Ukleti neimar

Najveći pisac među arhitektama ili najveći arhitekta među piscima… Bogdan Bogdanović je verovatno jedna od poslednjih renesansnih ličnosti našeg doba i predmet interesovanja arhitekata, književnika, istoričara, političkih teoretičara…

O čemu se radi: U pitanju je neka vrsta memoara, u kojima Bogdanović opisuje svoj život i događaje od formativnog perioda pa sve do penzionisanja… Studije, ratne godine, priča o spomeniku na Jevrejskom groblju, priče o realizaciji spomenika u Jasenovcu, profesuri na Arhitektonskom fakultetu, alternativnoj školi arhitekture u Malom Popoviću, kako je zalutao na mesto gradonačelnika, sukob sa Miloševićem, napuštanje akademije nauka, progon i napuštanje Beograda…Na skoro svakoj stranici knjige Bogdanović pleni i osvaja svojom erudicijom, književnim talentom i fascinantno širokim obrazovanjem.

Omiljeni citat: Deo u kome Titu i državnom vrhu SFRJ prezentira spomenik u Jasenovcu i o neizvesnosti koja je nastupila nakon prezentacije: “Josip Broz je bio nešto blaži no prvi put. Verovatno je shvatio da nisam sedeo skrštenih ruku. A možda ga je zablesnula ne samo množina no i vešta obrada pozamašnih maketa. On je i sam pasionirano majstorisao. Svud po Jugoslaviji, u svojim boravištima, imao je male radionice u kojima je, u slobodnom vremenu a imao ga je napretek! – pravio svakojake drangulije. Naročito je voleo da “draksluje“ ključeve, idealne, platonske ključeve za nepostojeće brave. Odlučujuci preokret raspoloženja u moju korist nastupio je upravo u trenutku dok je zagledao veliku maketu celog kompleksa i opipavao ekserčice sa širokom glavom, koji su označavali drveće.. „Gle, čavli umjesto šume.. kolosalno!“ Vidno se odobrovoljio, pa je na neko zanovetanje Vladimira Bakarića, predsednika Republike Hrvatske, odvratio glasno da ga svi čuju: „Pa zašto da ne, moderno je, ali meni se to sviđa“, misleći ne samo na čavle, no i na sav krš i lom eksponata iz kojih je, ko je umeo, mogao bar donekle razaznati obrise budućeg spomenika.“

4. Miloš Jevtić – Snaga graditeljstva

Ovo je zapravo zbirka intervjua za Radio Beograd 2 sa najvećim imenima arhitekture u periodu SFRJ: Aleksandar Deroko, Branko Žeželj, Ivan Antić, Uglješa Bogunović, Uroš Martinović, Ranko Radović, Branko Maksimović, Branislav Kojić, Mihajlo Mitrović, Božidar Petrović, Bogdan Bogdanović, Nikola Hajdin…

O čemu se radi: Ono što meni ostavlja najači utisak je činjenica da su i pre 40-50 godina (kada je većina aktera ovih intervjua bila u zenitu stvaralačkog dometa) arhitektama bile aktuelne iste teme kao i danas: nezadovoljavajući položaj arhitekata u društvu, nepostojanje autoriteta arhitektonske struke, nezadovoljavajući odnos sa investitorima, nepovezanost među arhitektama, jalovost strukovnih organizacija, sujete i surevnjivost među kolegama… I ja sam pre čitanja ove knjige bio jedan od onih koji su idealizovali period i položaj arhitekata 70-tih i 80-tih godina u SFRJ, ali skroro plebiscitarno svi su se akteri ove knjige nezavisno jedan od drugog složili oko glavnih tema i boljki koje tište arhitektonsku struku… I druga ne manje bitno zapažanje je da od ukupno 13 intervjua sa arhitektama nema niti jedne žene! Čini se da smo mkar u tom delu za ovih 40-tak godina napravili iskorak!

Omiljeni citat: Intervju sa Rankom Radovićem: “U ceni rada, tada, na jednom projektu, mi koji smo radili vredeli smo jedan mesec, a takozvani „faktor“ – ostali troškovi firme, sve ostale dažbine i administracije, papir i kopiranje, (re)prezentacija i birokratija, vredeli su šest, pa i više meseci. A to znači da se radi brzo, da se prosto ne može gotovo ništa probati i proveriti; bilo je zabranjeno svako dvoumljenje, detaljno studiranje, svaka neizvesnost prosto je odbijana. Kada bi avioni bili pravljeni kako mi često pravimo kuće – malo bi koji leteo”.

5. Dubravka Stojanović – Kaldrma i asfalt

Sada već klasik, štivo o razvoju Beograda s kraja XIX i početka XX veka. Kapitalno delo o modernizaciji i urbanizaciji Beograda, istorijska tema naizgled suvoparna ali ispričana na beskrajno zanimljiv i dopadljiv način koji sve vreme referira na sadašnjost (objavljeno 2008.g.).

Uvođenje javne rasvete, kanalizacije ili tamvaja nisu bili tek neki rutinski potezi u cilju napretka i praćenja savremenih tendencija razvoja gradova u Evropi, oni su bili pre svega polje i platforma za političke obračune i manipulacije. Danas se npr. priče, teorije i strategije razvoja beogradskog metroa od 70-tih do danas savršeno nadovezuju na tu nevidljivu matricu koju su pleli naši preci pre 100 i kusur godina.

O čemu se radi: Otpor modernizaciji, nespremnost ka inovacijama, saplitanje i političke intrige su deo našeg forklora. Ono što daje snagu i veru u napredak je snaga pojedinaca, strast i energija ljudi koji dokazuju da je moguće pomerati granice u pravcu napretka… Za nekih 100g. neko će ispisivati istoriju razvoja savremenog Beograda, pa će se tako obradjivati i istraživati epizode divlje urbanizacije, legalizacije, urbanizacije savskog priobalja, beogradskog metroa čiji smo mi savremenici. Čitajući ovu knjigu stiče se utisak da je veoma teško izaći iz postojećih mehanizama koji su postavljeni na samom početku modernizacije srpskog društva nakon prvog svetskog rata i koji su i danas sveprisutne kočnice značajnijeg progresa.

Omiljeni citat: “… Na to je došla i posebna, kako se govorilo, skupoća novca, odnosno visoke kamatne stope koje su kredite činile veoma nepopularnim, što je dodatno smanjilo investicije i izgradnju“ i uticalo na dalji rast cena. Ponuda je uvek bila manja od potražnje, naročito početkom 20. veka, kada je uvećano činovništvo modernizovane države naglo podiglo tražnju na tržištu stanova“. U toj situaciji vlasnici placeva u centru su spekulisali tako što su placeve „zadržavali od zidanja“, čekajući da vrednost zemljišta poraste. To je izazvalo poskupljenja placeva i na periferiji, gde su se još jedino i mogli kupiti. Posebno je skočila cena malih placeva koji su se više tražili, tako da su spekulanti iseckali zemljište (posebno ono van rejona) na sitne parcele, nedovoljne za podizanje pristojne kuće (veličine oko 300 kvadratnih metara). Skok cena placeva na periferiji uticao je, povratno, na skok cena u centru i sve to zajedno dovelo je do situacije u kojoj je „zemljište poskupelo više nego što odgovaralo stepenu razvoja varoši“.

Izdvojene knjige nisu stručne, već naprotiv one koje su prepoznate kod šire publike, korespondiraju sa profesijom arhitekte i dostupne su u našim knjižarama. Međutim, veoma mi je žao što sam većinu, i pored njihove dostupnosti, otkrio tek u svom zrelijem profesionalnom razdoblju, a ne na početku ili u studentskom periodu. Sa tim iskustvom i radi mladih i svih zainteresovanih kolega, na ovaj način ih izdvajam.

Drage kolege kao i svi koji vole arhitekturu, izvolite pa dopunite listu.