Piše: Slobodan Maldini
Osnovno pravilo postavke gradskog spomenika je dobra vidljivost sa svih strana, pristup i ostvarenje ambijenta za boravak posmatrača. Spomenici su najčešće u pešačkoj zoni, opremljeni urbanim mobilijarom koji omogućuje zadržavanje pešaka turista tokom kojeg se upoznaju sa sadržajem i porukama koje spomenik nosi. Međutim, postoje slučajevi kada su gradski spomenici postavljeni na neodgovarajućim lokacijama, gde nije moguć pristup, pa čak i tamo gde ne postoji dobar vizuelni kontakt između spomenika i njegovih posmatrača.
Ove kardinalne urbanističke greške događaju se i nama.
Kada je 2016. izmešten spomenik Dimitriju Tucoviću sa neprimerenog mesta u centru saobraćajnog kružnog toka na Slaviji, mediji su objavili stari urbani mit. Navodno, sam Josip Broz odlučio je da spomenik srpskom vođi socijalističkog pokreta, koji je komunistima bio “trn u oku”, postavi na pešacima nedostupnom mestu “kako niko ne bi mogao da mu oda počast zbog gustog saobraćaja koji se tu odvija”. Bez obzira na upitnu istinitost ove priče, činjenica je da je spomenik Tucoviću bio nepregledan i nedostupan pešacima, pa nije služio svrsi. Uklonjena bista osnivača Srpske socijaldemokratske partije vraćena je 2018. na Slaviju, na prikladan novosagrađeni pešački plato ispred Narodne banke Srbije, izvan gužve saobraćajnog toka.
Nakon iskustva sa spomenikom Tucoviću, zaprepašćuje neverovatna odluka arhitektonskog žirija da na nedavno održanom konkursu za urbanističko rešenje Savskog trga sa spomenikom Stefanu Nemanji, dodeli prvu nagradu projektu španskog tima “Fenvik Iribaren arhitekts”. Jer, Španci su postavili spomenik bukvalno na nekoliko metara od tramvajskih šina! Posred pešačkog trga sa “manifestacionim platooom” za okupljanje velikog broja ljudi, neposredno pred spomenikom Stefanu Nemanji, ostavili su čvorište tri pravca najfrekventnih tramvajskih linija u Beogradu!? Taj saobraćajno katastrofalan projekat sadrži pešački trg predviđen za boravak više hiljada Beograđana i turista sa pažnjom usmerenom na gigantski spomenik, dok tuda prolaze čak 9 tramvajskih linija. Ovo, bezbednosno neprihvatljivo i po život prolaznika izuzetno opasno rešenje španskih arhitekata, ne ispunjava osnovne uslove sigurnosti pešaka u saobraćaju. Da su Španci prikazali realno stanje na terenu koje predlažu projektom, nikada ne bi ušli u izbor za nagradu.
Špancima su plaćena enormna sredstva za amaterski, falš urbanistički projekat u kojem su najznačajniji spomenik prestonice postavili uz samo tramvajsko čvorište, na likovno neprihvatljivom i saobraćajno nebezbednom mestu.
Ovaj loše odrađen konkurs treba poništiti i angažovati ozbiljnu instituciju da izradi kvalitetno saobraćajno rešenje Savskog trga. Ili ćemo i ovu glupost ispravljati na novom, još skupljem međunarodnom konkursu, organizovanim pod stranim patronatom?
ZAKON O BEZBEDNOSTI SAOBRAĆAJA NA PUTEVIMA (Sl. glasnik RS br. 41/09 , 53/10 , 101/11 , 32/13 – US, 55/14 ):Član 7.
20) tramvajska baštica je posebno uređen deo puta namenjen isključivo za kretanje tramvaja
27) trg je poseban plato namenjen kretanju i okupljanju pešaka koji je definisan urbanističkim planovima i proglašen od strane organa lokalne samouprave
m-Kvadrat