Smatra da je samostalni rad krajnji cilj svakog arhitekte koji želi da na najbolji način ispolji sebe, svoje viđenje i shvatanje arhitekture pri tom gradeći jedinstven arhitektonski izražaj

Željko Kusić (1984) je arhitekta koji trenutno živi i radi u Banjaluci. Po završetku Arhitektonsko-građevinskog fakulteta Univerziteta u Banjaluci, sa fokusom interesovanja na projektovanju, praktično znanje stiče u nekoliko renomiranih projektantskih biroa kao što su: „ A+B arhitekti“ (2010-2011) i
„Ars studio“ (2011-2013), nakon čega se odlučuje za samostalno djelovanje.

Počeli ste samostalnu arhitektonsku praksu. Koji su bili motivi za takvu odluku?

Najveći motiv bila je želja za maskimalnom slobodom u radu, u smislu kreativnosti i same postavke
pri rješavanju bilo kog projektantskog zadatka. Koliko god kreativnog prostora imali u firmi ili birou za koji radite, uvijek postoje ograničenja koja vas na neki način sputavaju da date ono najbolje od sebe. Međutim, pozitivna strana rada u takvom kolektivu je ta da možete puno da učite od starijih kolega i steknete znanje neophodno za dalju praksu. Smatram da je samostalni rad krajnji cilj svakog arhitekte koji želi da na najbolji način ispolji sebe, svoje viđenje i shvatanje arhitekture pri tom gradeći jedinstven arhitektonski izražaj. Kod nas trenutna situacija u struci nije sjajna i istup u tako nešto predstavlja ogroman rizik u smislu egzistencije. Ali uz dozu hraborsti, samopouzdanja i puno rada, takva ideja je ostvariva.

Možete li objasniti kako su izgledali Vaši počeci i šta ih je definiralo?

Početak kao i svaki, bio je težak. Nakon fakulteta, bilo je gotovo nemoguće naći posao, jer u periodu
kada sam diplomirao doslo je do pojave ekonomske krize koja je nanijela veliki udarac struci i građevinarstvu uopšte. Bio sam isključiv da nađem posao u projektovanju, što je na kraju dalo rezultat i nakon godinu dana iscrpnog traganja uz malo sreće i veliku upornost prvi posao sam dobio u birou A+B arhitekti a nakon toga u Ars studiu. U obe firme sam imao priliku da radim sa kvalitetnim ljudima od kojih sam puno učio i čiji su savjeti i sugestije kasnije bili od velikog značaja.

Obrazovanje ste stekli na Arhitektonskograđevinskom fakultetu Univerziteta u Banjaluci.
Da li Vam je isto utjecalo na formiranje pristupa pri projektovanju ili se takva logika razvila kasnije tokom prakse?

Svakako je uticalo u određenoj mjeri. Moja generacija je možda i poslednja koja je imala priliku da sluša ”staru gardu” mogu slobodno reći najboljih profesora iz regiona, od kojih je moglo dosta da se uči. Međutim, fakultet je jedno dok je praksa i stvarnost drugo. Fakultet vas nauči osnovama ali ono što vas profiliše je definitvno rad u praksi. Danas arhitekta mora da bude odličan menadžer, psiholog i na kraju projektant. Jer jedno bez drugog će vas teško odrzati u samostalnom radu.

Da li projektujete samo u BiH ili Vaši radovi dosežu i van granica države?
Najveći dio posla za sada obavljam u BiH, dok sam radio na par projekata u Srbiji i Hrvatskoj. To su većinom porodične kuće i stambeni objekti. Uskoro krećem sa prvim poslom van naše regije. Radi se o projektu enterijera u Roterdamu.

Kada govorimo o projektima koje ste realizirali, možete li izdvojiti neke koji su za Vas posebni?

Svaka realizacija je posebna za sebe i svaka ima priču kroz koju prodjete zajedno. U takvom odnosnu se emotivno vežete za objekat, koliko god to čudno zvučalo. Tako da sve neplanirane intervencije i promjene koje zadese projekat, ne ostavljaju vas ravnodušnim. Izdvojio bih par objekata, a to su stambeno poslovni objekat u Banja Luci kao i prvu samostalnu realizaciju porodične kuće u Slatini. Pomenuo bih i jos jedan meni jako drag projekat, vikend kuća u Banja Luci koja nažalost nije dobila planirani izgled i gdje je u jednom momentu došlo do razlaza sa investitorom. Ali i takve stvari su nepredvidive, i koliko god se trudili da spasite projekat, nekad to jednostavno izlazi iz okvira vasih mogucnosti.

Pri dogovoru projekta sa određenim investitorom, jeste li imali nekih nesuglasica ili određenih stavki koje je teško uvrstiti u projekat? Zapravo, kakvo je stanje na terenu?

Takve stvari su sastavni dio struke. Ne bih to nazvao nesuglasicama, već konstruktivnim kritikama s jedne i druge strane. Neprestana borba koja se odvija izmđu arhitekte i investitora upravo daje krajnju arhitekturu. Možda grubo zvuči, ali arhitektura u suštini predstavlja kompromis koji se dešava između onog ko plaća i onog ko stvara. Često ne dobijete zeleno svjetlo za svaku ideju, nekad opravdano nekad ne. Na vama je koliko strpljenja imate da edukujete investitora i svoju ideju agrumentovano opravdate. Da bi objekat dobio formu kakvu ste zamislili, proces od ideje do realizacije zahtjeva mnogo rada i truda, posvečenosti i istrajnosti gdje arhitekta mora da bude maksimalno prisutan u svakom detalju. U suprotnom, svaki propust plaćate neželjenim finalim ishodom.

Kako posmatrate arhitektonsku scenu Bosne i Hercegovine?

Koliko mogu da primjetim, arhitektonska scena se dešva jedino u Sarajevu. Nažalost, u Banja Luci gotovo da i ne postoji. Na sceni djeluje nekolicina kvalitetnih arhitektonskih praksi koje su se na neki način izdvojile i koje konstatno rade. Većinom su to mladi biroi koji sa puno entuzijazma u radu ostvaruju sjajne rezultate. Tu su i starije kolege koje su već etablirane arhitekte u državi i regionu i čiji rad se itekako cijeni. Veliku pohvalu za rad uputio bih kolegama iz AABH koji uznazad godinu ili dve upravo rade na formiranju scene i vraćanju struke na mjesto gdje bi trebala da bude.

Koji je Vaš izbor među vodećim svjetskim arhitektima današnjice?

Teško je napraviti izbor, jer puno je dobre arhitekture. Definitvno vrijeme starchitect-a je prošlo, i više se cijene racionalne i dobre arhitekture od narcisoidnih koje se dešavaju u cilju slavljenja jednog arhitekte. U poslednje vijeme, vodeću ulogu su preuzeli arhitekte sa sjevera Evrope.
Njihova filozofija arhitekture je sveopšte prihvaćena u cijelom svijetu. Imena koja bih izdvojio i ciji rad cijenm su Marcio Kogan, Alejandro Aravena i Bjarke Ingels, koji su u svom radu unijeli jedan nov pristup u percepciji prostornih i oblikovnih formi. Od starijih kolega to su Peter Zhumtor, Rem Koolhas, Frank Gehry i Richard Meier koji su već decenijama u vrhu i kojima ni godine ne prestavajaju problem da budu inovativni i drugaciji.

Možete li nam otkriti kakvi su Vam poslovni planovi za budućnost?

Za sada jedini cilj je da posao ne ostane na lokalnom nivou, već da se što više širi regionalno ukoliko se za to i dalje budu stvarale prilike i mogućnosti.

Zar kraj, imate li neku poruku za naše čitaoce?

Za kolege, da vjeruju u sebe i da stoje iza toga što rade i predstavljaju. A za ljude van struke, da uvijek angažuju stučno lice za bilo koji posao vezan za arhitekturu jer će napraviti sebi veliku uštedu na vremenu, živcima i novcu.

m-Kvadrat