Autori se nadovezuju na tradiciju rane beogradske moderne, ne samo oblikovno, već i u idejnom smislu, prije svega kroz nastojanje da se, jednim “urednim” i “efikasnim” arhitektonskim pristupom utiče na podizanje kvaliteta života u pripadajućem okruženju.

Autor teksta: dr Jelena Pađin Mihajlović, dipl. inž. arh.

Lokacija: Beograd, Zvezdara, Ul. Bosanska

Spratnost: P+1

Tipologija: Slobodnostojeći objekat javne namene

Investitor: Grad Beograd

Projekat: 2013.

Izgradnja: 2015 – 17.

Površina objekta: 650 m² bruto

Projektni tim: AVL doo

Vladislav T. Lalicki, dia (autor i odgovorni projektant)

Darija Ljubić, dia (koautor, projektant)

Ivan Ljubić, dia (koautor, projektant)

Saradnici:

Predrag Buca Nikolić, dia (tehnologija)

Radovan Vujović, dig (konstrukcija)

Izvor ilustracija: AVL

Sama moderna umetnost, preciznije izraz “moderan”, kako ukazuje teoretičar Herbert Rid, ima decidno, odnosno jasno utvrđeno značenje, a prvenstevno se odnosi na određene stilske konvencije koje su distancirane u odnosu na idealistička ili klasična merila što je svojstveno prevashodno za klasičnu tradiciju kao za i umetnost uopšte. Modernu karakteriše, pre svega, napuštanje principa i kanona klasične, odnosno grčko – rimske estetike koja je imala jedan kontinualni razvoj čak sve do same epohe moderne. Međutim, ukoliko se diskutuje o samom modernizmu potrebno je u samom uvodu istaći i činjenicu da je to prevashodno jedna promenljiva kategorija budući da seno što se svrstava u modernu, recimo početkom 20. veka, ne može više deklarisati kao takvo u savremenom socio-kulturnom ambijentu.

Istorija moderne je složena, i kada je reč o njenim različitim aspektima bila je predmet opsežnih istraživanja. Početkom 20. veka progresivna atmosfera podstaknuta razvojem industrijske proizvodnje bila je iznenada obeležena razaranjima usled Prvog svetskog rata. Može se reći da se na takvom jednom tlu razvila ideja moderne čiji je glavni cilj prevashodno bilo poboljšanje kvaliteta objekata kao i neposrednog okruženja, konstitutivnog elementa svakodnevice. Kroz Le Korbizijeovih pet tačaka o arhitekturi, Bauhaus i dijaloge unutar organizacija, kao što je CIAM (Međunarodni kongres za arhitekturu), moderna arhitektonska praksa bila je vođena snažnim uverenjima i esteskim ciljevima.

U Beogradu, između 1928. i 1934. godine, kao predstvanik rane moderne, delovala je Grupa arhitekata modernog pravca (GAMP) čiji su osnivači i članovi bili Jan Dubovi, Milan Zloković, Branislav Kojić i Dušan Babić. GAMP je osnovana u cilju „propagiranja savremenih principa u arhitekturi i primenjenim umetnostima”. Značajni predstavnici srpske moderne arhitekture su i Dragiša Brašovan, Nikola Dobrović, Miladin Prljević, Milan Sekulić, Milica Krstić Čolak-Antić.

Autori ovde prikazane Zdravstvene stanice (realizovane pre osam godina, ali, do sada, nepublikovane), arhitekte Vladislav Lalicki, Ivan i Darija Ljubić iz Beograda, svesno se, na ovom projektu, nadovezuju na tradiciju rane beogradske moderne, ne samo oblikovno, već i u idejnom smislu, pre svega kroz nastojanje da se, jednim “urednim” i “efikasnim” arhitektonskim pristupom utiče na podizanje kvaliteta života u pripadajućem okruženju.

Osnivač biroa AVL i lider ovog tima, arh. Vladislav Lalicki, slično članovima nekadašnje grupe GAMP, uz bogatu projektantsku delatnost, povremeno učestvuje na arhitektonskim konkursima (gde je dobio nekoliko nagrada), izložbama, predavanjima, publikovanju priloga u časopisima i elektronskim medijima. Rođen 1971., sa svojih 54 godine, autor je preko 100 arhitektonskih projekata (od kojih je preko 50 realizovano ili se nalazi u realizaciji), veoma različitih tipova: počev od stambenih, preko administrativno – poslovnih, objekata kulture (pozorišta i muzeja), sakralnih, turističko – ugostiteljskih, sportsko – rekreativnih, industrijskih, pa sve do rekonstrukcija objekata koji su zaštićeni spomenici kulture. Delujući na više paralelnih polja, uradio je i desetak pozorišnih i TV scenografija, izvestan broj izložbenih i informacionih struktura, ali i stekao bogato iskustvo u nadzoru i praćenju realizacije objekata. Kada je reč o zastupljenosti u medijskom prostoru, objavljen je značajan broj kritika i prikaza njegovih projekata u stručnoj periodici i u elektronskim medijima, kao i nekoliko intervjua i gostovanja u više specijalizovanih stručnih podkasta. Napisao je nekoliko autorskih tekstova za medije i održao nekoliko predavanja javnog karaktera i na stručnim skupovima.

Arh. Ivan (1979) i Darija (1979) Ljubić, koautori projekta Zdravstvene stanice, sem česte i plodne saradnje sa arh. Vladislavom Lalickim, razvili su i bogatu sopstvenu praksu u projektovanju enterijera privatnih i javnih prostora i stekli veliko iskustvo u specifičnim oblastima arhitektonske vizuelizacije i primene digitalnih tehnologija u projektovanju. Posebno polje njihovog interesovanja i rada je projektovanje i izgradnja autonomnih montažnih kuća u prirodnom ambijentu, bližih tipologiji porodične kuće, nego kuće za odmor.

Na ovdje prikazanom projektu, cilj autorskog tima, arhitekata Vladislava Lalickog i Ivana i Darije Ljubić, odnosno ateljea AVL, je bilo osmišljavanje Zdravstvene stanice za potrebe osnovne zdravstvene zaštite, predviđene gradskim aktima u urbanom kontekstu neposrednog predgrađa, koji karakteriše slab stepen uređenosti, nizak bonitet objekata i nedovoljna opremljenost javnim infrastrukturama, i gde je, upravo u vreme projektovanja i izgradnje ovog objekta, započet proces transformacije zatečene urbane morfologije i tipologije.  Novi namenski objekat u ovom delu grada koncipiran je tako što je u prizemlju predviđena opšta zdravstvena zaštita, a na spratu stomatologija i edukativno – administrativni blok. Premda je medicinski program bazičan po sadržaju i neveliki po prostornom obuhvatu, zgrada je tehnološki rešena veoma savremeno, u skladu sa svim propisima i standardima iz ove oblasti, u čemu je veliki doprinos dao iskusni tehnolog medicinskih objekata, arh. Predrag Buca Nikolić. U samom prizemlju duž L koridora su pozicionirane ordinacije i drugi propratni sadržaji. Prva etaža je izdiferencirana na dva odseka: na deo gde su pozicionirane stomatološke ordinacije i na drugi deo sa konferencijskom salom, kancelarijama i drugim sadržajima.

Objekat je pozicioniran na približno kvadratnoj parceli, gde je teren u izrazitom padu, što je iskorišćeno za formiranje nezavisnih spoljnih pristupa obema etažama. Objekat se sastoji iz dve ukrštene lamele, koje formiraju konfiguraciju “T” oblika, pri čemu je jedna lamela postavljena paralelno sa ulicom, dok je druga upravna na nju. Ona deli dvorište na dve podceline, od kojih je jedna iskorišćena za parking, a druga za formiranje dečijeg igrališta. (sl. Situacija)

Oblikovanje zgrade zasniva se na izražajnosti primarnih volumena, kao prema tradiciji arhitekture rane moderne, gde predak tehnološkog razvoja nije percipiran isključivo kao pogodno tlo za stvaranje novog stila bez reference na prošlost, već kao mogućnost poboljšanja životnog i radnog okruženja, osobito u napred opisanom urbanom kontekstu. Forme su krajnje simplifikovane u vidu belih kubusa, ravnih krovova, betonskih zidova, sa metalnim trakastim prozorima, što ukazuje na jedan stilski prelom u istoriji arhitekture. Naglašene horizontale u vidu prozorskih tamnih traka, praktično, jedini element plitke sekundarne plastike, mogu se sagledati kao svojevrsni omaž Losu, Korbizijeu, Bauhausu. Asketski oblikovni pristup bio je opredeljen ograničenošću budžeta, namenom objekta (koju sama forma ovde jasno nagoveštava), kao i namerom da se, u prilično razgrađeno i neuređeno okruženje, unese element strogosti, gradotvornosti i reda. (sl. Renderi, izgledi, itd)

Materijalizacija fasada je kontaktnog tipa. Prozori su konstruisani od aluminijumskih profila vrlo kvalitetnih performansi, zastakljeni prvoklasnim staklima i opremljeni spoljnim venecijanerima za dodatnu zaštitu od sunčevog zračenja i pogleda. Fasadne obloge između prozora izvedene su od aluminijumskog kompozita u boji prozorskih profila.

Enterijer je jednostavan, funkcionalan i prijatan, komforno dimenzionisan i dobro osvetljen i provetren. Primenjeni su materijali prikladni za ovu vrstu objekata.

Stepen infrastrukturne opremljenosti objekta je visok. Grejanje i hlađenje objekta izvedeno je sistemom toplotnih pumpi, sa integrisanim solarnim kolektorima, što, u sadejstvu sa dobrom izolovanošću omotača, ovaj objekat čini energetski veoma efikasnim.

Arhitekture moderne je dala jasnu definiciju dizajna u dvadesetom veku, pritom nastvaljajući da utiče na ono što je usledilo kasnije u celokupnom arhitektonskom i umetničkom diskursu. Treba naglasiti činjenicu da je njeno očuvanje jednako važno kao i očuvanje arhitekture bilo kog perioda koji se smatra istorijski značajnim, Kako arhitektura moderne sve više pretenduje da bude deo kontinuuma arhitektonske istorije, tako sve više njeni objekti doživljavaju, može se reći, krizu koja se tiče materijalne i funkcionalne zastarelosti. Tim beogradskog arhitekte Vladislava Lalickog (AVL) je upravo težio transponovanju suštinskih vrednosti rane moderne u našu epohu što se može čitati na fasadi, volumenu, funkcionalnoj organizaciji, rešenju komunikacije kao i na drugim arhitektonskim, ali i mikro – urbanističkim i sociološkim aspekatima Zdrastvene stanice u Malom Mokrom Lugu u Beogradu.